Dođoško onodenje

Izvor: OK Radio - Branimir Stojančić - Subota 08.10.2016 - 11:13

Kažu stari ljudi „da Vranjanci dve stvari ne praštaju, uspeh i dodjoše“. Dalje, sede umne glave, ovo sede, mislim bele, sive, osedele a ne na one što sede kod Civrića i nisu baš stare, a umne pa tek, kažu dakle da „čak će ti oproste i da mu onodiš rodjenu ženu, ali uspeh, pa još uspeh u vlasti, e toj nikako“.

E sad ti budi pametan, pa razluči gde da se zadeneš i da razumeš, kako žena mož da bude rodjena, kako da uspeš a da si dodjoš, da mu onodiš rodjenu ženu znači mora da si starovranjanac, au muke, kako opstati?

A Bore i Mitketa nema pa nema, da kroz žal te posavetuju. Da li bi oprostili „da mu onodiš rođenu ženu“ a da si dodjoš, ili dođoš uspešan, au, muke...

Kako li je dođošima na vlasti i u zaletu za osvajanje iste (napredni će sve teorije, nedoumice, hipnoze da poruše, ali redom)?

Kad sam pre mnogo godina prešao „zelenu milju“ (deo u zatvoru koji prelaze osuđenici na smrt, to ću detaljno u nekom budućem tekstu, ako prodje strogog cenzora Babačka, ne ukine me zbog nepoštovanja rokova ili velikog honorara) i učlanio se u vranjsku socijalističku monopolističku tvrđavu (koja će da me štiti od cenzora jednim ciničnim saopštenjem u kome brani sebe od mene), pitanje dođoša osetih na sopstvenoj koži!

Zameriše mi sede mudre glave iz Komiteta što mi otac rođen u Nišu, osmoljetku pohađao u Prištini, a sa muftijama i dervišima družbovao po Novom Pazaru, i umesto da sada štancam leviske on rešio da se ženi u Vranju, da drugovi revolucionari znaju kolko sam pa ja gunđao što se ovde zakućio, pa još upoznao snajku u prodavnici cipela, baš u Vranje rešio tatko mi da obuva cipele, loše mu bosom bilo po niškoj, prištinskoj, novopazarskoj kaldrmi.

Ej, glavu mu protropa trideset i kusur godina, pa zar sina u Vranje zbog par  pekovih cipela da zakopa, pa šta je falilo plavim šangajkama, sad bih možda sa Zukurlićem štancao akreditecije, možda sa Ljajićem menjao vođe i ministarstva, možda sa Tačijem zajebavao Dačića...

A u Vranje zbog cipela dođoš, bez šanse u politici, bez šanse za uspeh, rođene žene da jurim, da mi praštaju! Kažu sede komitetske glave, teško ti u Vranje da firaješ!

Ono i u pravu su, zamisli da onaj leskovački šerif, ne dao Bog zavodi red po Vranje, onaj što specijalizirao na silne univerzitete britanske, što ih i na karti nema, a zamisli da onaj Mali dodje pa da velikim Vranjancima zapoveda i zida skadre na Moravi... što ne ide ne ide!

Mlad, zelen, bez naprednjačkih ideja, otvorenih za dođošku politiku,  kao alternativa za ove socijalističko-komunističko antidođoške razočarah se.

Pa još mi drugovi unesoše zabunu i oko toj čuveno onodenje. Aj rođenu ženu, pa i da shvatim, mada ne ide mi u glavu kako žena može da bude rođena, aj komšiku, bližnja je, pa i sama Biblija kaže „ljubi bližnjeg svog, a bližnju kad bližnji ode na posao“, ali oni terminu dadoše posebnu težinu, mnogo pre ovih što paradiraju i bore se za njihova prava onostrana i obostrana, onih obojenih u sve dugine boje.

Napiše nešto onaj novinar dođoš iz Jabuku, ne voćka, nego mestašce u bratsku nam i duvansku Crnu Goru, onaj što zbori i piše ko Vuk Drašković, a kočoperan ko žena mu Danica.

A drugovi će: „E sad ima da ga onodimo da se puši ko Crna Gora“.

Lanu nešto ovi bujanovački dođoši u elipsastoj Kompaniji, a drugovi će složno: „E sad ima ih onodimo sa inspekciju“ (grupno onođenje).

Lane nešto onaj brkati, rakovački, dođoš protiv drugova iz elipsaste kompanije: „A drugovi složno, svi u glas sa sve bujanovačkim dođošima: „Jao što će ga onodimo, ima se do Beograda puši, ima mu nabijemo rakovačke bivolje rogove“.

Lane nešto onaj kočoperni, revolucionarni dođoš, majstor za šporete i romantična plamena grejna tela, a drugovi se još više udruže i zbiju redove pa sve radosni: „Ima ga onodimo dok ga ne izbije šopsko crvenilo!“

Promeškolji se onaj pirotski dodjoš, pa nešto hoće da zamuti i zavrti, a drugovi će: ‚‚....‚‚ taj pirotski dodjoš još muti, pa ne bih da ga nerviram, da preskočimo onođenje!

Aj sad ti budi pametan pa se snađi u to silno, perverzno onođenje! Aj, budi pametan pa se snađi u silni dođoši, a da ne znaš gde je granica, mislim za dođoše, ne za onođenje!

To sam shvatio u startu, ko u Dinastiji: „tu se ne zna ko koga kerebeči, onodi!“

I dok ja utvrđujem granice starovranjskih sedih glava i kukam na nepromenljivom sudbinom, kanalom Vlasina-Morava-Vardar pocese da duvaju neki cudni vetrovi, pocese da provetravaju sede vranjske starosedelačke glave, počeše dođoši da doode, i to da ih sa goč i zurle starovranjaci dočekuju.

Ma odoše i u drugu krajnost, onaj što mu dede bili poznati trgovci, a on borac za demokratiju, poče se klanja i dočekuje ko nekada vranjski kmetovi i adžije, turske paše i subaše, ma zamalo da ga onode.

Krenuše da Vranjanci praštaju, da se snebivaju, uvijaju, sklanjaju. Ma počeše da praštaju, ma kakva žena, pa ona rod ne može da bude,  počeše da zaboravljaju korene, kakvi koreni u Vranje, ih, pa i onako smo bili najduže pod Turcima.

Počeše da istražuju opštinske, sreske i crkvene knjige, da traže poreklo dodjoško, ma kakva tradicija, kakvi običaji, zaboraviše i korene i familije, samo da dodjoši postanu.

Da su i njihovi odnekud došli, da su i oni u vranjsku kaldrmu ujahali, ma ako treba i da ih onodiš, ali da su dodjoši i da Vranjem zavladaju, pošto to sad moderno nekako postalo.

Ali sve oprezno, listaju ona drvca života, vuku prste, ali oprezno, sa zadrškom, jer velika je nedoumica, da li pošto su stare vranjske glave, koje poštuju veru, tradiciju i istoriju, korene da istražuju putem duhovne vertikale pa da krenu od Adama i Eve, ili pošto pretenduju na evropske, naučne i moderne integracije, korene istražuju putem svetovne vertikale, pa krenu od najstarijeg pretka, majmuna. 

Dilema je velika!










 

Pregledaj sve blogove

Komentari

blog comments powered by Disqus