Sve je zapisano

Izvor: OK Radio - Branimir Stojančić - Utorak 25.10.2016 - 20:59

Pošto prethodno pisanije izazvalo buru nezadovoljstva zbog porekla, na jednoj strani, a pohvale od onih koji su razumeli, na drugoj strani, da ne uznemiravam vranjsku čaršiju i unosim nedoumicu oko pretka staro vranjancima, uz malo podsećanje da je i znameniti filosof Branislav Petronijević stradao zbog ukazivanja na poreklo Beogradjanima, a Brana Cvetković, Brana Orfeum to opevao:

„Pod majmunom kada popucaše grane
Uspeo je od njeg' čovek da postane.

Podiže se čovek i uspravi glavu
Pa okresa granu – koplje za zastavu.

Pod tom granom ljudi i žive i trpe
Stalno nose motku i menjaju krpe.“
 
Odlučio sam da započnem jedno novo poglavlje, u kome ću da podsetim šta je zapisano a mi ignorišemo i pitamo se šta se s'nama dešava, kome smo zgrešili, da li je moglo drugačije, pravednije. Sve je zapisano....

„U normalnim vremenima duhovni bolesnici su naši klijenti, ali u ovakvim mi smo njihovi pacijenti.“ zapisao je u svom dnevniku tridesetih godina nemački psihijatar Ernest Kremčar.

Niče je govorio: „otkrio sam da može da poludi i masa, ne samo čovek. Otišao sam i korak dalje, ne samo čovek, ne samo masa, već i vreme može da poludi – da dovede do „obrtanja vrednosti“.

Svedoci smo, na veliku žalost naše dece, da u Srbiji lako poludi masa sa vremena na vreme, a o „obrtanju vrednosti“, kada se masa smiri, možemo govoriti kao o konstanti.

Setimo se Andrića i njegove „Nemirne godine“, da li je mislio na „obrtanje vrednosti“: „Božije proviđenje, koje budno bdi nad ovom zemljom i ljudskim sudbinama, zaklopi oči svakih sto godina, otprilike, na nekoliko godina, i tad sve na ovom svetu krene naopako.

Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu. I da tako potraje duže, sve na zemlji bi se ucrvljalo i propalo, dete u majci i seme u zemlji.

Ali Bog se smiluje, te se opet sve ispravi i okrene na dobro. Bog jedini!“

Krene u tim djavoljim – „obrnutim vrednostima“ epidemija. Ali, epidemija koja napada duh a ne samo telo. Duhovnoj epidemiji mogu da podlegnu ne samo pojedinci, već ceo narod.

A oni koje zaraza obuhvati ne osećaju se krivim što su zaraženi i što zarazu šire. A još je Dostojevski primetio da je „djavo zato djavo, što može da izgleda kao anđeo.“ Zato anđeli, valjda, i postoje da bi smo mogli da prepoznamo đavole. Da li?

Da li je narod u Srbiji mogao da prepozna, da oceni, proceni, da li je mogao da bira?

Da li je narod u Srbiji slušao i čitao svoje duhovnike, mudre glave, da li je umeo da se odupre i zaobiđe „obrnute vrednosti“?

Ah premudri Dositej ili Dimitrije, džaba je uzvikivao „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce... One sada na zemlji i na moru carstvuju i premudrome zakone daju!

One vojuju i pobezdavaju“ slutio je, znajući koliko je nacionalna ideja u Srbiji zapaljiv i visokoenergetski potencijal i koliko lako privuce mase i „obrnute vrednosti“ u ljudima i koliko su revolucije u glavama razornije i ubitačnije od onih koje se odvijaju na barikadama.

Džaba je premudri i visperni Stanislav Vinaver upozoravao na karakter naroda na zapaljivom Balkanu: „Jedan Bugarin – mir sa Srbima; Dva Bugarina – rat sa Srbima; Tri Bugarina – Balkanski rat!

Jedan Srbin – jedna politička partija; Dva Srbina – dve političke partije; Tri Srbina – pet političkih partija; Četri Srbina – Svetski rat.“ Džaba!

Slobodan Jovanović, premudri, prognan, oklevetan, zaboravljen, a onda otkriven i kovan u zvezde a nikada iščitan i saslulšan, govorio je: „U utakmici sa drugim narodima Srbi će uspeti da se održe samo ako imaju odgovarajući stepen kulture i nacionalne discipline.“

Istorija nas uči da smo i u kulturi i disciplini u velikom manjku. Busamo se u grudi i prizivamo nacionalnu kulturu, a da još nismo odgovorili na pitanje: Zašto je Rastko postao Sava a Dimitrije postao Dositej? Zašto?

U „Balkanskom krstu“ je lepo Tihomir Nešić, ikona niške pisane reči, primetio: „Nastavlja se naše večno okretanje na istok i na zapad, povremeno na sever pa jug.

A svaki Srbin i dalje misli da je „lumen mundi“, ni jedni neće istinu da smo žiška medju narodima, žarče koje se gasi samo, a rasplamsava tek kada ga neko džarne.

Lako je znati jučerašnju vremensku prognozu. Ali još se nije rodio onaj koji će u ovom našem balkanskom loncu, čadjavom od naših dimova i zacrnjenom garežom opakog i naopakog koje se ovde vucaralo, pogoditi a kamo li predvideti, šta će da izađe na dobro a šta na zlo.

Još niko nije najbolje izmerio, ni ko je ovde kada, pre hiljadu, pa i pre sto godina, koliko bio u pravu a koliko grešio.

I tim okretanjem na sve četri strane, umesto da budemo srećni što smo između različitog do suprostavljenosti, mi u drugim narodima tražimo ogledalo u kojem bismo da se vidimo onakvima kakvi nismo niti možemo da budemo.“

Jovan Prodanović ko da je bio prorok: „Ovde se sve čini da se suzbije pamet, umesto da se suzbije siromaštvo! U Srbiji je dosta onih koji na pitanje šta su ručali, odgovaraju – ništa! A na pitanje šta su večerali – ono što je ostalo od ručka!“

Da li smo od ovog pobegli, da li nam je ukorenjeno u mentalitetu, da li smo zakoračili u XXI vek?

Da privodimo kraju ovaj deo analize, podsećanja na knjige i upozorenja, Dobricom Ćosićem, koji u svom romanu „Vreme vlasti“, takođe razmišlja o virusu, epidemiji, stradanju: „Koja je sotona tako porazmeštala naše živote da jedno drugom budemo krivci za najgore stradanje i smrt?

Istorija, ideologija, vlast? Ne! Odgovor na ovo pitanje ne treba tražiti u velikom, nadljudskom i neljudskom.

Naša stradanja prouzrokovalo je nešto malo, nešto nejasno, nešto slučajno, neka bakterija, neki virus. Virus nesreće! Gen patnje!

Veličina ljudske patnje i nesreće, retko, sasvim retko je u srazmeri sa uzrocima. Čovek najčešće strada od sitnice od slučaja. To čoveka i čini žrtvom.

Ali čovek još više pati od sebe. A za to ne snosi krivicu. Među tim sitnicama najviše je reči. Ponekad je dovoljna i jedna reč!“

I za kraj ovog dela nešto što nam je promaklo, što smo pročitali ali ne često i citirali, što upozorava i odjekuje a danas je vrlo  aktuelno, poučno od Dobrice iz njegovog „Vremena vlasti“:

„Sva pojedinačna upinjanja da se granice Evrope premeste u njeno središte i središte tog sveta proširi do njegovih granica, Balkana, završavaju se nesrećno po balkanske idealiste i sanjalice.

Sudbina srpskih evropeista je bila gorka, njihovu zemlju mnogo više, dublje i trajnije evropeizovala su dva svetska rata, ubijanja i razaranja evropskih vojski, nego sve ideje, civilizacija i tehnički progres.

Srbi su svojim grobljima proširivali Evropu na Srbiju i grobovima stupali u nju, oni su stradanjima za Evropu postajali Evropljani, a to im je priznavano samo dok su stradali.“

Sve je zapisano....“knjige braćo, knjige....“
 

Pregledaj sve blogove

Komentari

blog comments powered by Disqus