Hrvatska „Oluja“ je krajiške Srbe razvejala svuda po svetu, a mnogi od njih stiglo su i do Vranja.
Dragičevići danas u Stublu FOTO S. Tasić/OK Radio
Među malobrojnima koji su nakon 21 godine od prebega u Vranje i okolinu, ostali danas da žive ovde, su Mira i Ilija Dragičević, rodom iz obrovačkog sela Golubići.
Ovo dvoje Krajišnika starost provode u Stublu, prebirajući sećanja na neki pređašnji život tamo u Krajini, i misleći na četvoricu sinova, koji sa porodicama žive u okolini Beograda.
Mira i Ilija izrodili su petoricu sinova, a jedan od njih Zoran, poginuo je 1993. godine, tokom rata u Krajini, kada je imao samo 17 godina.
Dve godine kasnije, u zoru 4. avgusta bio je sveopšti napad hrvatskih snaga na gradove i sela, ali i na položaje Vojske Krajine.
- Danima pre toga, među Srbima u obrovačkim selima i gradu videlo se da se nešto sprema. Neki su se pakovali i kretali, dalje u dubinu teritorije koja je bila pod kontrolom naše vojske, jer su imali informacije od svojih među oficirima da se očekuje napad.
Tog 4. avgusta, odjednom su počeli da se pojavljuju neki naši koordinatori i da nas zovu da idemo, kažu samo do obližnjeg Namastira, pa ćemo se vratiti za nekoliko dana.
Mi nismo ni znali da treba da idemo, nego se jedan komšija setio da nas pozove.
Sa dvojicom najmlađih sinova od 16 i 17 godina i svekrvom uzevši samo jedno ćebe i 15 dinara, ušli smo u dupke pun autobus i krenuli.
Iz sata u sat smo se udaljavali od sela, a posle nekoliko dana shvatila sam da nam nema povratka - seća se Mira.
I dok se kolona Krajiških Srba kretala ka Bosni, Mira je strepela za dvojicom starijih sinova, jednog kog je rat zatekao u vojsci JNA i koji je bio negde na položaju, i drugog koji je kasnije mobilisan, ali ništa nije znala ni o mužu, koji iako je imao više od 50 godina, takođe bio u Vojsci Krajine.
- Kolona ka Bosni i dalje ka Srbiji, kretala se sporo, non stop su nas granatirali i pucali na nas. Traktori, kamioni, autobusi, kreneš metar, pa staneš, nestaje benzina.
Pored puta pogođeni kamioni i traktori gore. Nastradali ljudi, sveopšti užas. Izmučeni, gladni i prestravljeni ljudi. Žene, deca, svako nekog traži.
U jednom trenutku, u autobus ulaze vojnici i pitaju ima li Dragičevića, a kad smo se javili, jedan vojnik mi je pružio paket keksa, kao pozdrav mog starijeg sina, mlađoj braći i nama. Tek sam tad, posle nekoliko meseci saznala da je živ.
U Srbiju smo ušli preko Sremske Rače, dočekivali su nas ljudi svuda usput, iznosili hranu, vodu. Mi smo bili toliko iscrpljeni i gladni da smo ličili na aveti - kaže Mira.
Posle osam dana puta, 12. avgusta uveče stižu u Vranje, i bivaju smešteni u Sportskoj hali.
Odatle ih odvoze u školu u Stubal, u kolektivni smeštaj. Posle nekoliko meseci porodica Dragičević uspeva da se okupi, i kreće mučan izbeglički život.
Od jednog novog komšije dobijaju trošnu kućicu u Stublu u kojoj i danas žive. Stariji sinovi su odmah krenuli da rade, nisu birali, od rudnika do poljoprivrede.
Mira se seća tih dana kada su imali samo jedan tanjir i kašiku, pa su jedan za drugim jeli.
Kada su se malo skućili, tek 2001. godine Mira uspeva da ode u Golubiće i da poseti Zoranov grob.
- Umalo mi srce nije prepuklo. Grob je zarastao bio u šiblje, jedva sam ga našla. Odlazim svake godine, i ićiću dok sam živa. Uspeli smo i spomenik da podignemo.
Ovde smo dobili neki stančić u izbegličkom naselju kod Vladičinog Hana, ali ne živimo tamo, jer ne možemo da radimo poljoprivredu, a moram, jer ne bismo uspeli da preživimo od penzije od 15.000 dinara.
Deca su se oženila, skućila. Imam šest unuka, i život nekako teče - kazuje Mira.
Dragičeviće na život u Krajini u novom zavičaju sećaju još uvek samo jedno ćebe poneto one noći u zbegu, dalmatinska pršuta koju ovde prave, za šta je Ilija zadužen, i tek po koja izbledela fotografija.
Krajina je ostala u njihovim srcima i mislima, i poruka da mora da se nađe snage da se živi, uprkos svemu, jer život ume i da nagradi, a u slučaju Dragičevića to su kažu njihova deca, snaje i unuci.
S. Tasić
Vrati se na kategoriju Lokalne vesti
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
