Posebno nakon objavljivanja liste zainteresovanih kupaca na sajtu Agncije za privatizaciju i otvaranja, kažu, odsutne bitke za vlasništvo nad fabrikom čije se bogatstvo ogleda u kvadratima proizvodnih hala i nekretnina, a manje u mašinskom parku i obučenoj radnoj snazi u najboljim godinama. 

 

Za rešavanje sudbine Jumka izgleda će odlučujuću bitku voditi Turci i Poljaci, ali i domaći tekstilni lobi koji sve gleda iza ugla i spreman je, kažu, da čak i nekim nečasnim igama i mimo privatizacionih pravila dođe do unosnih poslova za Vojsku Srbije i druge vojske u Evropi koji su poslednjih godina bili rezervisani za Jumko. 

 

Kako i ne bi kad poslove daje država, a Jumko je državna kompanija. Pa, partijama koje vode državu još uvek su potrebni glasovi porodica 1.700 radnika koji tu još uvek rade, pa država (čitaj stranke na vlasti) još uvek Jumku, osim subvencija, daju i da proizvodi za vojsku, policiju i sve one koji nose nekakve uniforme.

 

Poljski Andropol je, kažu, najozbiljniji kandidat za kupovinu Jumka. Poljaci, čudi li nekoga, proizvode uniforme, radna odela i drugu odeću koja spada u „namensku“ za potrebe svoje države i drugih zemalja EU. Kao i Jumko. 

 

Ako bi Poljaci došli, to bi dodatno oslabilo šanse domaćeg tekstilnog lobija kome inače smeta što Jumko, kao firma sa većinskim državnim kapitalom, godinama unazad ima preimućstvo u dobijanju poslova za vojsku i policiju.

 

ŠTA TO UVEK IDE?

 

Vest da je menadžment poljske kompanije Andropol izrazio ozbiljnu spremnost da privatizuje HK Jumko nametnula je neka zanimljiva pitanja. 

 

 

Otvaraju ih, kažu, ponajviše ljudi iz jednog centra privredne i finansijske moći, tekstilnog lobija u Srbiji koji bi navodno da prevesla Poljake koji su u žestokoj ofanzivi i umesto njih kupi Jumko. Krajnji cilj, naravno, dobijanje unosnih poslova za vojsku i policiju.

 

Sve što država, Jumko i Andropol rade iza ugla gleda taj domaći lobi. Dezavuišu se namere Poljaka i pre nego što smo ih doznali. 

 

Plasiraju se priče o tome kako ljudi iz Andropola, kao, uopšte nisu zainteresovani da kupe ceo „Jumko“ (sa svim njegovim proizvodnim halama, nekretninama, mašinama i ostacima voznog parka) već, navodno, samo proizvodne pogone koji su se u zlatnim vremenima vranjske kompanije zvali „Konac“ i „Tkačnica“. 

 

Konac „jer to uvek ide“, a Tkačnicu iz razloga što ovaj pogon jedini u Jumku ima upotrebljivu tehnologiju, obnovljenu u vreme Staniše Janjića (poslednjeg direktora pod kojim je kompanija uspešno poslovala) krajem devedesetih godina prošlog veka. 

 

Domaći lobi, navodno, žarko želi da preuzme unosne poslove za vojsku i policiju. To bi učinio čak i sredstvima koja nisu u duhu vladavine prava u privredi i privatizacionim procesima. Jer, radi se o velikoj zaradi. 

 

Da bi do tih poslova došli, lobisti su spremni da kupe Jumko po svaku cenu. U Koncu i Tkačnici radi tek dvestotinak radnika, a u celom Jumku trenutno oko 1.700. 

 

Ti domaći kupci prihvatili bi, navodno, da ostane veći deo radnika, a stranci ne. Obaveze prema državi bi savesno plaćali, plate radnicima ne bi kasnile. Ali da im se garantuje da su oni ti za koje je rezervisana proizvodnja uniformi u Srbiji. 

 

 

Bila je još jedna priča: dolazak strateškog partnera i spas Jumka ne žele još jedan lobi - uvozni. Oni bi da kupuju uniforme u Kini i prodaju ih našoj vojsci i policiji.    

 

Još je aktuelni direktor Jumka Goran Đorđević, u vreme kulminacije štrajka radnika ove godine, govorio kako „štrajkači i neke lokalne interesne grupe rade direktno za tajkune“.  

 

Oni nisu nikog imenovali, ali se okolo šuškalo da bi kompanija na glasu „Mile Dragić“ iz Zrenjanina da kupi Jumko. Verovatno iz narečenih pobuda, a pre svega iz razloga što to preduzeće, kao i Jumko (kao i Andropol) svoju budućnost vidi u razvoju namenske proizvodnje (uniforme, radna odela za vojsku, policiju, mnoge druge profesije). 

 

DRAGIĆ (NE) DOLAZI

 

 

Dejan Dragić, generalni direktor Kompanije „Mile Dragić“, i sam priznaje da ne čuje prvi put od novinara priče o navodnoj zainteresovanosti te kompanije za Jumko. 

 

- Ta je priča nekako stigla od Vranja do Zrenjanina, ali verujte mi ne znamo da smo zainteresovani. Iskreno smo se iznenadili i jedini put smo o tome razgovarali u firmi kada smo čuli takve glasine. Realno gledano, preobiman je kombinat za nas kao privatnu kompaniju. 

 

Nemamo kapacitet za takav plasman. Zatim, vranjska fabrika je tehnološki zastarela. Ozbiljna je dubioza, kosti bismo ostavili tamo - slikovito će Dragić.

 

Da li je ovo od Dragića iskreno ili ne, pokazaće vreme. Poljaci, pak, očito smatraju da su toliko moćna kompanija da imaju kapacitet da probude nekadašnje vranjsko tekstilno čudo iz dugogodišnje kome. 

 

Generalni direktor Jumka Goran Đorđević kaže da se ozbiljniji kupac dosad nije pojavio.

 

 

- Oni su se kod Agencije za privatizaciju javili kao potencijalan strateški i privatizacioni partner za celu HK Jumko. Očekujemo da sada u januaru iz Agencije bude određen model privatizacije i krene ozbiljna privatizaciona priča. 

 

O ozbiljnosti govori činjenica da smo već imali seriju sastanaka, da su bili u Vranju, snimili stanje, pregledali papire, vlasničke listove - kaže Đorđević.

 

Predsednik Nadzornog odbora vranjske kompanije i predstavnik države Branislav Popović kaže da je u prilog priča o parcijalnoj prodaji kompanije neko možda iskoristio činjenicu da su Poljaci ranije istakli kako su pogoni Tkačnice i Konca najočuvaniji i zahtevaju najmanje ulaganja.

 

 

- Poljaci su kazali da bi to mogle biti najprofitabilnije celine koje mogu uposliti u tri smene, a da bi najveće ulaganje morali imati u Doradi. Procena je i da bi Konfekcija u Vranju mogla odlično da radi - otkriva konstatacije Poljaka Popović.

 

Direktor Jumka smatra da su priče o potencijalnom kupcu iz domaćeg tekstilnog lobija neosnovane.

 

- Da takav kupac postoji, on bi se sada javio Agenciji pismom o namerama. Pretpostavljam da nema interesovanja - smatra Đorđević. 

 

- Kompanija „Mile Dragić“ nije pokazala interesovanje. Mislim da naše firme ne mogu da zagrizu za kupovinu Jumka, ipak su to uglavnom mala preduzeća - nadovezuje se predsednik NO Popović.

 

Da su u vezi sa najavljenom privatizacijom Jumka u opciji razne igre i igrice koje nisu baš u duhu zakona pokazuje i sledeća priča. Pronele su se glasine da je čak i gradonačelnik Vranja Zoran Antić tu imao nekakve interese, pa mu je iz nekih krugova imputirano da je imao veze sa višemesečnim štrajkom radnika Jumka i sa blokadom autoputa koju su izveli navodno inspirisani lokalno-državno-partijskim lobijem koji protežira interese firme Zekstra koju vodi dojučerašnji predsednik FK Partizan Dragan Đurić. 

 

Navodno je on, preko predsednika IO SPS i potpredsednika Partizana Branka Ružića imao nekakav tajni dil sa Antićem.

 

- To su „tvin piks“ teorije zavere. Jesam Partizanovac, ali nikada sa Ružićem o tome nisam pričao. Đurića i ne poznajem. Niti me je neko, nekada zvao zbog toga – tvrdi Antić.

 

PARTIZANOVSKI LOBI

 

On tvrdi da su se njegovi kontakti sa prevodnicima štrajka u Jumku svodili na to da spreči štrajkače da blokiraju rad lokalne skupštine.

 

 

- To je, inače, bio nečiji cilj. Radnici su samoinicijativno blokirali magistralu, ali je postojala interesna grupa u okvoru Srpske napredne stranke koja je koristila štrajk Jumka da uoči izbora onemogući funkcionisanje lokalne samouprave. To je bio drugi pokušaj da blokiraju lokalnu vlast, prvi je bio prilikom izlaska tadašnje nomenklature SNS iz vladajuće koalicije na lokalu.

 

Ko kaže da u svemu ovome nema mnogo politike i mutnih radnji?! Antić priznaje da bio lično prisutan prilikom pregovora sa turskom firmom „Jagje Mezler“ koja je zainteresovana za privatizaciju Jumka, ali sa najboljim namerama. 

 

- Turci su vrlo ozbiljna kompanija, video sam kako rade u makedonskom gradu Štipu gde su kupili bivšu tekstilnu fabriku „Štipljanku, a ja se uvek zalažem se za ono što sam video. 

 

 

Tamo su posle privatizacije sačuvali skoro sve radnike, njih oko 350. Saznao sam da im je zarada oko 350-400 evra mesečno u niskoprofitnoj tekstilnoj grani. I da skoro celokupna proizvodnja ide u izvoz. Zašto da jedna tako uspešna kompanija ne dođe u Vranje - kaže Antić. 

 

Turci su izrazili spremnost da kupe pogone predionice, pripreme, tkačnice, dorade i konca, kao i „Bivodu“. Onda su krenule ovakve priče: „Turke zanima samo „Bivoda“. 

 

Potom: „Jagje mezler je trebao da u Štipu zaposli preko 1.000 radnika, a radi samo dve, tri stotine u fabrici koja je nekad imala 5.500 radnika“. Postoje i neke druge priče vezane za „Jagje mezler doel“. 

 

Makedonski mediji pisali su naširoko o tome kako je turska kompanija 2005. došla u Štip i kupila pogone preduzeća „Makedonka džins“ i „Denim“, s obavezom da investira 13,5 miliona dolara i uposli 1.160 radnika. 

 

Godine 2012. zabeležen je masovan štrajk zbog smanjenja plata za 30 odsto i loših uslova rada. Ipak proizvodnja je opstala u određenom obimu i 98 odsto nje ide u izvoz u Tursku i EU. U fabrikama je trenutno zaposleno 340 ljudi. 

 

Izgleda da turska kompanija u Štipu želi da se preorjentiše na novu proizvodnju jer najavljuje otvaranje pogona industrijske plastike u tom gradu posle nove godine. 

 

Investiraće navodno 9 miliona evra u startu, a ukupno 50 miliona kada izgrade novu fabriku na 25.000 kvadrata u TIR zoni u Štipu. Opravdana je bojazan da bi Turci mogli imati neke skrivene planove vezane za Jumko i da im je tekstil možda, u drugom planu.

 

 

Predsednik Samostalnog sindikata u Jumku Slađan Mitić podseća na raniji dogovor generalnog direktora i dva reprezentativna sindikata (sa sastanka u Agenciji za privatizaciju krajem avgusta) da se kompanija proda potencijalnom kupcu u kompletu. 

 

 

- To važi i za potencijalnog kupca iz Poljske, Turske ili nekog trećeg. Podržaćemo svaku privatizaciju koja će biti dobra za zaposlene. 

 

Čujem da Poljake posebno interesuju trikotaža, konac, konfekcija. Ako budu ostavili samo 400-500 radnika, onda treba videti sa Vladom da radnici koji idu dobiju pravedan socijalni program, a mislim da uslove ispunjava 350-400 ljudi. 

 

Bio sam i u Štipu na razgovorima sa Turcima. Oni su takođe vrlo ozbiljna firma – kaže Mitić.

 

 

JUMKU PRETI „ZAMBER“

 

Predsednica Sindkata ASNS u Jumku Snežana Veličković kaže da Jumku treba poštena privatizacija, bez protivzakonitih zakulsinih radnji, uz sve garancije da se neće ponoviti scenario „Zamber“. 

 

Podsećanja radi, godine 2007. britanski biznismen kiparskog porekla Jani Savas kupio je Jumkovu konfekciju, uzeo od države 4 miliona evra, počeo da gradi fabriku za 3.000 radnika a potom nestao, dok su radnici ostali na ulici.

 

- Ma ko da kupi Jumko, naš je interes da najveći deo radnika zadrži radna mesta, da odu jedino ljudi koji to žele ili ispunjavaju uslove iz socijalnog programa. Mislim da bi bila sramota da Jumko spadne na 400 radnika, kako se najavljuje, jer realno ovde može da radi mnogo više ljudi, preko 1.000 radnika sigurno - procenjuje Veličkovićka. 

 

Veličkovićka demantuje da su radnici ikada bili zloupotrebljeni od bilo kog tekstilnog lobija u Srbiji, posebno ne od Mileta Dragića.

 

-  Mi smo se štrajkom borili za naša prava, a ne za interese bilo kog tekstilca u Srbiji. Za Dragića sam čula iz priča i iz medija. Znam da je uzimao poslove za vojsku i šio uniforme. 

 

Nikada nikakve kontakte sa ljudima iz te firme mi kao sindikalci nismo imali - rezolutno će Veličkovićka.

 

 

Pismom o zainteresovanosti Agenciji za privatizaciju javila se u avgustu i firma „Izbor“ iz Arilja, obelodanjeno je. Ona je deo klastera od stotinak tekstilnih firmi koje čine ariljsko privredno čudo. 

 

Prema podacima Agencije za privredne registre, „Izbor“ ima poslovne prihode koji prelaze 100 miliona dinara na godišnjem nivou. Njen vlasnik Milomir Zimonjić kaže da se Agenciji javio sa namerom da u Vranju uzme jedan pogon od 2.000 kvadrata i zaposlim 50-60 ljudi.

 

- Hteo sam da ih primim u radni odnos i da nešto proizvodim. Moje polje interesovanja je trikotaža, pretežno radim za izvoz. Međutim, prošlo je tri, četiri meseca i ništa. To je jedna vrlo neozbiljna priča od Agencije za privatizaciju, ne može se tako u Evropu. 

 

Čekajući da oni u Agenciji u Beogradu „naprave svemirski brod“, uzeo sam pogon u Ivanjici i zaposlio ljude. Od Vranja sam definitivno odustao - kaže Zimonjić.

 

 

Pismo o spremnosti Poljaka i njihova zainteresovanost, priče o Turcima kao najozbiljnijem kupcu za Jumko ne znače da će baš oni kupiti Jumko. Jer, može se hipotetički pojaviti neko deseti kao kupac. 

 

Izgleda da je, ipak, jedno sasvim izvesno. Ma šta da se desi, nepravdu će po svojim plećima osetiti radnici. Kao i mnogo puta do sada. 

 

To se naslućuje iz reči predsednik NO Branislava Popovića koji kaže da, recimo, Poljaci koj trenutno slove za najozbiljnijeg kupca, sigurno ne bi zadržali postojeći broj radnika.

 

- To je nerealno. I za mnogo intenzivniju proizvodnju koju oni planiraju postojeći broj radnika je prevelik. Biće manje radnika i zarade će biti srazmerne radu koji radnici ulože - zaključuje Popović.

 

Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” kojim rukovodi Delegcija EU u Srbiji.
Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.