Na posao u struci u Leskovcu čeka čak 82 lekara!
.jpg "Na posao u proseku čekaju osam godina!")
Na posao u proseku čekaju osam godina!
Dok čekaju zaposlenje, snalaze se kako znaju i umeju da prežive, rade i kao kelneri i fitnes instruktori.
- Prošle su mi najbolje godine između obećanja, tapšanja po ramenu i poniženja - priča Slaviša Stojić, jedan od 82 lekara opšte prakse koji godinama čekaju na posao u Leskovcu.
Lekari ovde na posao čekaju od dve do osam godina, ali i kada se skinu sa evidencije tržišta rada, to ne znači da su se zaposlili u rodnom gradu, već na severu zemlje ili u inostranstvu. Slaviša Stojić je diplomu stekao marta 2009. godine u Beogradu, s prosečnom ocenom 9,09. Umesto da u belom mantilu leči ljude, on danas radi u teretani i uči Leskovčane kako da smršaju i nabace mišiće.
- Pojedinci koji nemaju to pravo uništavaju budućnost i nezapočetu karijeru mom sinu - kaže Leposava Cvetković, majka Slaviše Stojića.
Majka Miloša Simića tuguje što će joj sin biti daleko od kuće.
- Umesto da radi u Leskovcu, da mi bude blizu, da mu buduću decu čuvam, on odlazi u nepoznato, u tuđinu - priča Životka Simić, koja je sina školovala s radničkom platom.
- Svakojaka sam poniženja preživeo i svi moji snovi o specijalizaciji neurologije ili psihijatrije su pali u vodu.
Ni da se ženim ne smem jer nemam čine porodicu da izdržavam. Ukoliko ne dobijem posao ni posle najavljenog konkursa za prijem 500 lekara opšte prakse, idem za Švedsku - jada se ovaj mladić.
Njegova koleginica Maja Dimitrijević iz okoline Lebana bez posla je sedam godina.
- Dobiti posao u struci jednako je dobitku sedmice na lutriji. To sam shvatila posle mnogih laži i isplakanih suza, pa se sada spremam za Nemačku - priča majka dvogodišnje devojčice.
Miloš Simić iz Gornjeg Stopanja kod Leskovca je diplomirao pre nepune dve godine s prosečnom ocenom 9,7.
Za razliku od Stojića i Dimitrijevićeve, nije gajio iluzije. Vredno je učio nemački jezik i nedavno je primljen na Klinici psihijatrije u nemačkom gradu Ginsburgu.
- Nisam tražio posao ovde jer nisam hteo po zlu da pamtim svoju domovinu, a sve imajući iskustvo starijih kolega u vidu. Teši me to što nisam jedini. Oko 80 odsto kolega je ili otišlo ili se sprema da ode u Nemačku ili u neku od skandinavskih zemalja - priča Miloš dok majci pomaže u kuhinji.
Istim putem krenuće i lekar Marjan Jovanović, koji kelneriše u kafiću.
- Nisam bio odlikaš, ali sam sve ispite dao u roku i, evo, dve godine točim pivo i pravim kapućino. Već sutra bacam kecelju i spremam se za put u Norvešku, gde imam zakazan razgovor za posao u struci - ne krije zadovljstvo mladić.
Za Sunčicu Milošević, rekorderku po traženju stalnog zaposlenja, za takav aranžman je već kasno. Diplomirala je još 1992. godine i u Domu zdravlja su joj „vispreniji“ oteli posao. Od tada je po sudovima i povremeno radi u privatnim ustanovama.
- Išla sam iz stresa u stres i zbog toga nisam stvorila ni porodicu. Danas mi je kasno da razmišljam o inostranstvu, a sada pokušavam da nađem vezu da dobijem posao jer izgleda da drugačije ne može - iskrena je doktorka Milošević.
Vrati se na kategoriju Regionalne vesti
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
