Ima ovih dana mnogo maketa po Srbiji, pa što da ih nema po Vranju?
Piromani samo ogolili velike probleme - jedan od vranjskih grafita
Beograd na vodi, taj san koji niko nikada neće videti na javi, samo je primer kako se običan narod pravi budalama. Setite se samo Vranja kao plovne luke...
Imamo, naravno, i mi Vranjanci svoj san, ili bar neki od nas.
Obećali su pozorište do kraja 2012., pa za početak 2013., pa prva faza, pa prva A faza, pa prva podfaza faze A, pa rok po rok, prorok, faza po faza, metastaza!
Nema pozorišta, jer tamo od 1. 12. 2014. do danas, 155 dana tačno, nije ušao ni jedan radnik, niti je bilo šta rađeno!
Prva faza završena je, zvanično, velikom proslavom, 24. septembra 2014. godine, pa su onda radnici tamo radili još tri meseca, ko će ga znati zašto, verovatno zato što se sa proslavom malo požurilo, oko tri meseca.
I nije muka što se pozorište ne radi, ima verovatno realnih ili manje realnih objašnjenja zašto je to tako.
Muka je što to nikome ne smeta!
Jer da nekome smeta, već bi se neko javno oglasio, na primer prvak pozorišta, direktor pozorišta, već neko od važnih ljudi tamo. Ili neko od gradskih većnika. Ili neki profesor književnosti, neki pisac, NEKO...
Ali ne, niko se ne oglašava, ni mukajet!
Zato Zoran Antić, gradonačelnik i izvršilac budžeta, može da radi šta god mu se hoće. Ili, kao ovom prilikom, da ne radi ništa.
Najnovije opravdanje je da projekt, plaćen 20.000 evra, nema protivpožarni sertifikat, pa je to moralo da se doprojektuje. I to traje, traje, traje...
Pitanje je prosto, i bolno precizno: treba li Vranju pozorište? Ako mu treba, neka ga gradi, ako mu ne treba, neka to javno kaže.
Ne ovako - na Dinamo se godišnje potroši kao na čitav jedan novi teatar. Iz temellja zidan. Na nekakvo šetalište potrošiće se tri nova teatra!
I treba tako. Vranju treba i šetalište, i Dinamo. I to da su moćni.
Ali, treba li Vranju pozorište? Ako treba, da se završava najkasnije do Dana grada, 31. januara.
Ako ne treba, i ona betonska ruina sasvim je OK.
Kao spomenik gluposti, nebrige i nezainteresovanosti, u krajnjoj liniji teškog seljacizma jedne sredine, kako se civilizovano zove nedostatak kulture na nekom prostoru.
Da, pozorište je san, kao Beograd na vodi. Velik, i za vranjske prilike, očigledno nedostižan. I, kako se čini, nikome potreban.
Saša Stojković
Vrati se na kategoriju Seks i grad
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
