Vranje – Selo Zlatokop upamćeno je u Srbiji kao vampirsko selo, zbog dešavanja iz 1994. godine.
Ilustracija
- Možda još ne verujete za Čedu vampira, ali ako kad ne znate što su muke kad dođe dušu da vam vadi.
Desilo se to pred Pročke, umre Čeda, vojno lice, kuća gore na brdo i vikaše me njegovi da ga preteram do groblje sa traktor.
Nije bio ni prvi ni poslednji, do tada sam oko 40 prevezao do večna lovišta.
Naduo se Čeda, ne može sanduk da se zatvori i uzedoše neki konopac pa ga vrzaše da mi ne ispadne po put.
Završi se sahrana, teram ja traktor po polja i vidim kroz nedelju dana visi parče od konopca vezano otpozadi.
Od tad poče vampirska kalamutnica. Raznese se glas po selo da se Čeda povampirio.
Ko je proneo glas ni pop Ljuba nije mogao da protumači u njegov Časloslov – pričao je Jovan Trajković Vane Ubavinja.
Selo je danima bilo u strahu, ljudi su preduzimali sve mere da kuće zaštite od Čede vampira.
- Ono je trebalo da se vidi, dođe autobus iz Vranje pun sa Zlatokopčani, izlaze i beže kućama i to u pet sati popodne.
Zatvaraju se kapije, stavljaju glogove granjke i beli luk na ulazna vrata, na prozore, pored kreveta.
Stavljali su i češljeve za konoplja i na njima ceo glog isečen do koren. A, ono kao za inat, kad dođe gluvo doba i buljina zahuka celo selo napuni gaće.
Kučići laju po dvorišta će se udave na lanac, predosećaju nesreću. U sobe se gaze svetla, tropaju tavani, skrcaju kredenci, grebe nešto po zidovi.
Čeda vampir nikog nije ostavljao na miru – nastavlja priču Trajković.
Čeda je njega najviše pohodio, nadao je viku, pročulo se po Vranju i javnost Srbije se digla na noge.
- Dođu, pitaju, snime i beže dok je dan. A, u mene jedna duša. Molim, kumim: „Aman, bre Čedo, vojno lice si bio, nisi verovao u Boga, aman, bre, đavole što se pretvori u vampira“.
Spavao sam na spratu, žena mi pobeže. Imala su dva kreveta, legnem na mom otomanu i u gluvo doba počne da mi se mota oko noge, pa uz noge, ide, davi me, do grudi dođe i taman da mi uzme dušu rasvesti me pesma od petla sokolara.
Voda teči od meni kao niz oluci. Tropa na patos kao sirovi orasi u jesen. Što, da radim? - mislim se. - Naberem glog, trnja, pa se prekrijem sa nji preko ćebe. Samo mi se oči vide.
Bodu trnja, spijem kao zajac, minut-dva, pa otvorim oči, gledam i čekam. Poče Čeda da me zaobilazi, muva se po dvor, na tavan.
E, tad se nađoše puno pametni, prvi kao što je i red dođoše milicajci. „Vane, ima li ga Čeda ili je ovoj neka zajebancija?“. „Ja ga nisam video – kažem im – ali, evo ovaj krevet do mog je slobodan. Legnite i će čekamo gluvo doba, pa da vidimo ima li ga ili ne“. „Čekaj si ga ti“, rekoše i pobegnaše.
Vidim ja ne će izaće rabota na dobro, viknem našega popa i kažem mu: „Pomagaj pope, očati i okadi sobu i legni u u ovaj slobodan krevet. Ako naiđe ti ripni sa krst na njega“, molim ga.
„Znaš Vane, ja se od Čedu ne bojim, nego strah me je da mi ti ne ripneš“, reče i zbrisa preko prag – kazivao je Trajković.
Dobio je poziv i od sudije za prekršaje zbog sumnje da je izazvao uznemirenje meštana Zlatokopa.
- Ma, kakva kazna, ja sam se borio da spasim dušu i to je sudija shvatio.
„Nisam ga video, ali ako ne verujete da „nešto“ ima dođite imam prazan krevet i će čekamo kad buljine otopčnev pesmu. Vratim se u selo, nema se život i rešismo da ga pretupamo, a u dogovor sa stare babe.
U gluvo doba odosmo na Čedin grob, ja, Draga sekretar, Dane Roče i unuk Čedin. Ponesosmo flašu sa rakiju, beli luk, glogove granjke, vunicu, najviše u crvenu boju, neke igle.
Popismo na Čedin gorb, doterasmo do dva prsta od dno, ja ostado gore, a na moja tri junaka naredi da se spuste u Moravu, zagaze u vodu i kad kažem: bacaj, da bace sve one džidža midže što smo poneli.
Zagaziše, viknem ja, baciše ono u vodu, pa kad počne da kreka žaba, toliko jako iz pamet da te istera. Mora da je bila neka ala.
Moji junaci beživ iz vodu, ne mogu da ih stignem po put. Sastavismo se nekako u centar, vikam, gde je flaša sa rakiju, oni ćute. „Lele, da nije Čeda“, i pobegoše.
„Čekajte, bre, Čeda se pretvori u žabu i odnese ga Morava“, derem se. Tako i bi.
Kurtulisasmo se od vampira, selo otvori kapije, kučići se smiriše i ljudi ponovo počoše da šetav i pijev piovo pred prodavnice – završava priču Trajković.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
