Vranje – I dok 31. decembra većina ljudi ispraća prethodnu godinu i sa željama i nestrpljenjem se raduje nadolazćoj Novoj godini, u domu Aleksandra Ilića iz Poloma kod Vladičinog Hana se takođe slavi, ali jednim sasvim drugačijim povodom.
Aleksandar Ilic iz Poloma
Toga dana 1994. godine, Ilić je nameštajući antenu na susednoj kući svoga brata pao na zemlju sa terase drugog sprata zadobivši samo iščašenje vratnog pršljena. On je za svojih 60 godina izašao živ iz situacija iz kojih većina verovatno ne bi.
Njegovo najčuvenije preživljavanje je ono kada se za vreme bombardovanja Vladičinog Hana od strane NATO pakta 11. maja 1999. godine, našao na Novom mostu, u trenutku kada su bombarderi na njega bacili bombe.
- Avion je išao iz pravca Vranja, i ja sam imo utisak da je pogođen i da će se srušiti. Jedna detonacija, i u deliću sekunde na sve strane je prštalo i sevalo. Legao sam uz ivičnjak trotoara i pokrio glavu rukama. Nakon druge detonacije, kamenje, staklo, gvožđe i prašina padali su po meni – kaže Aleksandar.
Onda su usledili trenuci tišine. Iako su u pitanju bile sekunde, za njega su bile duge kao godina.
- Svuda oko mene bili su pokidani električni kablovi i vatra koju su izazvali. Za svaki slučaj sam otišao u Dom zdravlja. Imao sam samo od gelera posekotinu na prstu i male opekotine na ruci i nozi – priseća se Aleksandar dana, kada je zaslavio svoju drugu slavu preživljenja.
Ispostavilo se da je prva bomba, teška pola tone, pala na svega dvadesetak metara od mesta gde je stajao. Kao trajna uspomena na taj dan Aleksandru je ostao „samo“ oštećen sluh na levom uhu.
Junak ove priče u šali voli da kaže da i od mačke ima više života. Još dok je bio dečak, brat od strica ga je kamenom udario u oko. Doktori su tada rekli da ne mogu da najđu medicinsko objašnjenje kako niuje izgubio vid. Nekoliko godina za redom je imao saobraćajne nesreće. Automobili i kamioni posle tih saobraćajki, gotovo da nisu više bili u voznom stanju, a on je prošao skoro bez ogrebotine.
Imao je on i nekoliko operacija. Kad je trebalo da operiše slepo crevo, pa žuč, situacija se toliko iskomlikovala, da su lekari bili sumnjičavi u pozitivan ishod, ali je Aleksandar i to preživeo. Kad je motornom testerom nehotice posekao nogu, lekari su opet prognozirali najgore, ali se na kraju sve završilo dobro.
Aleksandar je bez stalnog je zaposlenja i još uvek daleko od toga da ode u penziju. Do skora je radio kao zidar na gradilištima širom Srbije i Rusije, a sada se bavi poljoprivredom. Gaji sitne životinje i uživa u tome sa unucima. Takođe, 14 puta dao je krv, ali već duže vreme je zbog šećerne bolesti sprečen u tome. Početkom devedesetih za izgradnju Doma kulture u Štrpcu kao donaciju izdvojio je ondašnjih 20.000 dinara.
Slađana Tasić
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
