Vranje – Muzika, sastavljena od truba, klarineta, harmonike i goča, u međuvremenu je najavljivala kolo bez prestanka u koje se hvatalo sve što je moglo da hoda, i staro i mlado.
Vranjska familija na soboru u Sobini
Sećam se praznika Bogorodice, ili kako bi moja nana kazala: “Danas je praznik velike Gospođe”. Svakog 28. avgusta povela bi nas decu na vašar u Sobinu.
Narod se tiskao u crkvi, koja je iznutra bila sva u rezbarijama u drvetu. Palili bismo sveće, dok je nana, neprestano se krsteći, ređala imena, živih i mrtvih, iz uže i šire familije.
Kada bismo izašli, potražili bismo mesto u hladu velikih oraha, odmah u produžetku nevelikog groblja. Nana bi prostrla ćilim, skinula šareni milje sa korpe, dok smo mi netremice gledali u zagonetni sadržaj.
A znali smo da će tu biti, kao i prethodne godine, od mešavine običnog brašna i šećera, raznih gurabija i bradarica, vanilica sa pekmezom od kajsija, tatlija sa orasima...
Muzika, sastavljena od truba, klarineta, harmonike i goča, u međuvremenu je najavljivala kolo bez prestanka u koje se hvatalo sve što je moglo da hoda, i staro i mlado.
Počelo bi se “teškim” kolima. Kolo bi poveo neko od čuvenih vranjskih igraoraca, skladno, lagano se njišući.
U desnoj ruci, savijenoj pod pravim uglom, iznad glave, okrećući samo zglob, vrteo bi belu maramu, ne mnogo veliku, dajući takta muzikantima. Teško njima ako ne bi gledali u ruku, i, ne daj Bože, pogrešili.
Kolo bi se prekidalo uz obavezne glasne ljutite povike. Često bi se začula i psovka začinjena pretnjom da će goč biti pocepan.
Zato su cigani pratili u stopu kolovođu, svirajući vranjanski meraklijski kolo splet, u proseku više od sat vremena, bez prestanka. Ta “teška kola” pratila je pesma obavezno.
“Triput, mi čukna pod pendžer”, “Puče puška”, “Što ti je Stano mori”, “Simbil cveće”, “Šano dušo”, “Otvori mi, belo Lenče, vratanca”, “Gajtano, mome mori”...
Zatim se tempo igranja ubrzavao. Više nije mogao da igra ko je hteo. “Emčino kolo”, “Jeleno mome”, pa muška kola pembe i preševka.
Na kraju, i muško i žensko, potonuli u znoju, podvriskujući, nogama ne dodirujući zemlju igrali bi čočeke, leskovačku četvorku, šumadinku, bugaršticu, čačak, mitraljez kolo...
Kada bismo, sa strane, odgledali sve to, dolazilo je ono glavno. Nana bi odvezala maramicu, izvadila uredno složen novac i pokupovala nam poklone.
Starijem bratu mač od drveta, sestri licidersko srce sa ogledalcetom, a meni vrtešku - drveni okrugli štap na kome su, od plastike, ekserom bili zakucani takozvani propeleri koji su se okretali kada potrčiš.
Osmeh nam nije silazio sa lica sve dok stari gradski fotograf ne bi uzviknuo: “Pazi, vrapče!”
Na povratku, prvi mrak bi nas zatekao na ulasku u grad, u zadirkivanju među sobom, dok je nana kudila sebe što nas je povela.
- Iduće godine sama idem! - pretila je, milujući nas.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
