Za stanovnike starog Vranja reći će vam da su bili čestiti, pošteni, radni ljudi.
Večiti šereti: Ispred vranjske berbernice
Čućete i da su voleli puno da lažu, da kada osete zort „saviju šiju“ dok ne prođe opasnost.
Smatralo se da su duhoviti i dosetljivi uvek spremni na šalu. Opet, drugi su ih doživljavali ljutitim, prekim ljudima okoštalih patrijahalnih shvatanja.
Za Vranjanke se govorilo da su vrele krvi, razuzdane, pomamne i pohotne. Sve su to stereotipi koji su drugi nametnuli žiteljima Vranja.
Kakvi su uistinu bili govore priče i anegdote koje su se prenosile sa pokolenja na pokolenje.
Kada je stari kralj Petar stigao na železničku stanicu u Vranje pred postrojenom gardom i masom Vranjanaca izlazeći iz voza obratio se: „Pomoz Bog braćo junaci“!
Svi su ćutali. Kralju Petru bi nelagodno, pa opet uzvikne: „Pomoz Bog, braćo Srbi“! opet, tajac. Tada mu je prišao tadašnji predsednik opštine Pera Paka i došapnuo: „Čestiti kralje, u Srbiju Srbi u Vranje Vranjanci“.
Kralj je shvatio i uzviknuo: „Pomoz Bog braćo, Vranjanci“! „Bog ti pomogo“!, odjeknulo je sve do Morave.
Vranje je postalo čuveno i po žutom cveću, pa se danas žuta boja doživljava kao simbol grada. O „Vranju žutom cveću“ pročulo se tek nakon završetka Prvog svetskog rata kada su francuski vojnici ušli u varoš.
Prolazeći pored jedne avlije u velikom broju, pojedinačno su se ljubazno javljali domaćici koja je nešto radila oko cveća.
„Bon žur“, vikali su vojnici. „Deca, neje božur, ovoj je žuto cveće“, uzvikivala je bez prekida vredna domaćica.
Vranjanci su vodili računa oko udadbe i ženidbe. „Klasa sprem klasu, i tačka “, govorili su.
Da je tako govore dva slučaja. Blagoje Popović mlad bogoslov bio je zaljubljen do ušiju u prelepu devojku Todoru Avramku.
Avramci su bili čuvena trgovačka familija i odmah su rasturili tu vezu: „Dete Todoro, da si izabrala trgovca, kmeta, sudiju, oficira, pa da te dam, ali za tamo nekoga popa, jok!
Naše i tvoje treba da ostane, a ne da otidne kroz rešeto“, govorio je otac nesrećnoj Todori.
Mlad bogoslov Blagoje nije mogao da lako preboli Todoru, zamonašio se i uzeo ime Justin.
Dimitrije Mihajlović Mita Bulumač, kao mlad oficir znao je s kim treba da se oženi.
- Tata se oženio Natalijom, bogatom udavačom iz Jagodine. Mama je bila dosta veća od njega, ali to nije smetalo da se uzmu.
Važno je bilo da su pripadali istom društvenom staležu. Visoka, naočita, izazivala je divljenje i zavist, u tadašnjem Vranju, zbog lepote i građanskih manira sa kojima je odrastala.
Komšike su čudile što se – «po ceo dan maže lice i ruke sa pomade» - pričao je svojevremeno Srećko Mihajlović Piola.
Da je bilo izuzetaka priča Dobri Dugur: „Deda Kole je oženio Vasku Durinku, najlepšu devojku iz komšiluka. Vaska je bila velika igraorka. A čukne goč u Panađuriše, a Vaska zavede kolo!
Svi su je hteli, bogati najviše. Kovači nisu bili ni bogati ni siromasi. Prvo što su drugari dedu pitali bilo je: kako gu prevari? A on, šeretski kao i uvek odgovarao im je: „Muka je dok se namami u ruke, a kad vidi da su «dušmanske» tad je sve gotovo»!
Žitelji Vranja su imali predstavu kako treba da izgleda prosečan Vranjanac.
Dobri Bošković Dugur, iz poznate vranjske kovačke familije, tvrdi da je svaki Vranjanac trebao da izgleda kao njegov deda Kole.
- Bio je sila od čoveka, prava mužetina. Visok, krupan, leđa široka kao astal, ruke kao lozovi, šake kao lopate.
Mintan ne skida, šubara na glavu po meru nakrivena, brkovi golemi, usukani, oči kao ugrejan zejtin, streljav i milujev u isti mah. Golem meraklija na sve, a ujedno i zadržan domaćin - kaže Dobri.
Da su bili domaćini, zadržni ljudi, govore Klinčarci o svom dedi Dragutinu Guti, sećajući se kako se brao vinograd.
„Pola Ćoške je bilo naše. Vinogradi, podzidani, pod konac. Grožđe vinsko, sortno, praske i trešnje svuda. Berba je trajala danima.
Porodica, rodbina, komšije, čiraci punili su krble i kola. Ni deca nisu pošteđena. Govorili smo: «Dedo, kad će sve ovo se da se obere»? A, on: «Berite deca. Oči su kurve, a ruke robinje»!
Svuda ga je bilo. Odjednom bi se našao pored nas i prekornim glasom dovikivao: «Zrna, deca! Kosirče da leti, sve u korpu da završi»! - pričaju Bekan i Guta Klinčari.
Znali su da budi osioni, ljuti ljudi, koji drže do svog ponosa. O Tasi Stojkoviću govorili kao o «ljutom», prekom čoveku. Živeo je gotovo 100 godina.
Ubio ga je konj, prignječivši ga između dve stene. Pre toga je, govorili su, Tasa konja krvnički tukao gabrovom motkom.
Za njega se pričalo i da je mnogo držao do ponašanja svojih ukućana, koje se zasnivalo na strogom patrijahalnom obrascu toga vremena.
- Jednom prilikom, pred kraj života, dok je stajao pred kapijom naišla je jedna mlađa žena koja ga je pozdravila sa - «dobar dan, dedo»!
Tasa je ušao u dvorište i svojoj snaji koja se tu zatekla, prekorno, kratko saopštio: «Vide li, nije li gu sramota! Na tuđega čoveka vika dobar dan»!, priča njegov potomak Saša Babačko.
Dušan ĐORĐEVIĆ
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
