Slikar iz Vranja Mita Ristić je sa 66 godina života uspeo da postane ne samo poznati vranjski slikar, već cenjen u Srbiji i van nje.
Ristić
Njegova specijalnost, slikanje na sargijama, lanenim platnima, razni životni ciklusi nalaze se u brojnim galerijama.
Ovih dana Ristić je u pratnji gradske većnice Nele Dimitrijevvić učestvovao na izložbi u Sloveniji, što je nekako kruna njegove dosadašje karijere.
Počeo je skromno, samouk, borio se celog života da pobedi zavist školovanih slikara.
- Rodio sam se u selu Lopardince kraj Bujanovca. Bili smo teška sirotinja, otac je to na vreme shvatio izučio za opnčara i rešio da se preselimo u Vranje, krajem 50-tih godina prošlog veka jer je tamo bilo posla.
Stanovali smo kao kirajdžije, uzeo je i radnju pod kiriju u glavnoj ulici.
Mene je odredio da radim sa njim i nasledim ga, a brata Slavka je školovao u Beogradu, gde je završio Višu kožarsku školu.
- Radio sam u očevoj radnji 10 godina, položio pri opštini za kvalifikovanog obućara. Radilo se šest dana u nedelji od jutra do mraka. Posebno je težak dan za mene bila subota.
Tad su masovno dolazili seljaci iz okolnih moravskih i planinskih sela, donosili pohabane gumene opanke na opravku, lepljenje donjeg dela.
Morao sam da to brusim, a od prašine se nije videlo u radnji. Potom lepio. Od prašaine i lepka duša mi se usmrdela.
- Radeći kod oca u radnji, rešio sam da upišem Srednju saobraćajnu školu u Zagrebu, vanredno. Učio sam noću i završio je.
Odmah sam se zaposlio u “Simpu” koji je bio u ekspanziji. Bilo sam poslovođa u odelenju transporta, a završio sam kao šef, jer sam nešto kasnije završio i Višu školu organizacionih nauka.
- U Simpu sam upoznao majstora na održavanju Mileta Ristića koji je slikao kod kuće. Zamolio sam da mi pokaže slike, pristao je.
Video sam zidove u kući sa slikama koje su me opčinile,. Stajao sam kao kip, opčinjen.. Nešto mi je govorilo: “Mito, pokušaj i ti, naslikaj nešto”.
Otrčao sam od Mileta u knjižaru, kupio platno i uljane boje, cele noći radio sliku “Česma”. Bila je to prva slika, sutradan sam ponovo otrčao kod Mileta da mu je pokažem.
Očekivao sam šta će da kaže. Reč nije izustio, pogledao je i okrenuo se svom slikanju.
Rešio sam da radim još više, temeljitije, duže, da se usavršavam sam, bez ičije pomoći. Tek, kada sam uradio sliku “Beli most” pozvao sam akademskog vranjskog slikara Zorana Petrušijeviča i njegovu ženu, takođe, slikarku Ljiljanu, da vide.
Stajali su, a Ljiljana je u jednom trenutko izustila” Zoki, da li je ovo moguće?”
- O izložbi i dobijanju prostora u Galeriji sam mogao da sanjam. Zato sam prvu izložbu napravio u radničkom restoranu “Simpo”, samo da budem primećen.
Komentari su bili razni, najviše oni zajedljivi. Uradio sam potom ciklus “Motivi sa Vlasine”, “Buđenje petlova”, ali i dalje nepremićeno.
- Nisam bio prihvaćen, jednostavno nisu hteli u gradu da me private kao slikara. To mi je davalo još više snage da svoj “divlji” talenat iskažem.
Noćima sam razmišljao kako da stvorim svoj autentičan izraz. Razmiljajući, tonuo bih u san, a snovi su bili uglavnom vezani za siromašno detinjstvo koje se urezalo u psihu.
Sanjao sam stalno duvan, vreće sargije u kojima smo ga presovali osušenog.
Svoje slikarstvo sam doživlajvao kao neki vez na platnu, sanjao sam sargiju koja je isto laneni vez, kako izbacujem duvan i slikam po noj. Probudio sam se u znoju i rekao: “Mito, sargija, to je to”!
- Džaba sam i to slikao, kad nikog nije bilo da primeti, kaže šta misli. Zato sam uzeo dve slike i ostale fotografisao i uputio se, bez poziva, u ULUS i Ministrastvo kultire.
- U ULUS sam naišao na kustosa, gospođu Jasminku Đerković Plavšič koja nije htela da razgovara sa mnom, bila je zauzeta.
Nisam odustajao, rekao sam joj dok ne pogleda slike ne vraćam se za Vranje. Nije mogla da izdrži, onako ljutito uzela je slike, počela da ih gleda i tako neko vreme, ćutala i okretala glavom. Stajao sam kao na trncima.
Pogledala me je, uzdahnula i rekla: “Znaš li, ti, Vranjanac u šta si se uvalio! Idi, slikaj, uradi ciklus, a ja ću ti organizovati izložbe u Beogradu i Vranju”.
- Po povraku krenuo je moj naporan jednogodišnji rad, naslikao sam 30-tak slika na sargiji.
Po dogovoru, izložbe su bile u Beogradu u galeriji “Hart” u Kneza Miloša ulici i u Vranju u galeriji Narodnog muzeja.
Gospođa Jasminka je napisala recenziju. To je bila moja prva slikarska pobeda, ali još uvek sam osećao u sebi da sam anonimus koga još nisu hteli da private kolege slikari.
- Usledili su ciklusi slika, recenzije priznatih likovanih kritičara, poput Zdravka Vučinića, istoričara umertnosti i pozivi na likovne kolonije.
Kolonija u Požarevcu, koju je organizovala Snežana Milošević, biće prekretnica u konačnom ostvarivanju želje da me kolege prihvate i priznaju.
Od te kolonije počeli su da me pozivaju svuda, u Makedoniji, u Bugraskoj, gde sam stekao velike priajtelje, a nakon kolonije u Bugarskoj na predlog kolega ruskih slikara primljen sam u Profesionalni savez umetnika Moskve.
- U 2014. godini, biće kruna moje borbe za dokazivanjem, za pobedom nad samim sobom i drugima. Imaću samostalnu izložbu u Moskvi.
Ona će biti posvećena, u mojoj duši, rano preminuloj supruzi Jagodi, mojoj dragoj deci koja su uz mene, sinu Ivanu, magistru ekektorotehnike, ćerki Lidiji, pravnici i unucima: devetogodišnjoj Vasiliji i četvorogodišnjem Vasiliju.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
