Vranje - Naselje Kula, na brdu, izviše Vladičinog Hana. Odozgo puca vidik na grad. U strmoj, tesnoj ulici dočekuju nas deca, veselom grajom i okupljanjem oko terenskog vozila.
Nešići
Teško ih je prebrojati, jedni su izdžikljali, ostali drugima do uveta. Svi su Nešići, od oca Gorana (43) i majke Negoslave (40).
Ulazimo u visoku nedovršenu kuću, nakalemljenu na strminu, u useku brda, penjemo se stepenicama.
Unutra soba prostrana, kuhinja, još jedna soba, kupatilo bez pločica, ali sa kadom, vodom…
- Nije naša – uzdahnjuje Negoslava – od bliskih rođaka, dali da se služimo – dočekuje nas domaćica.
Sledi upoznavanje sa njihovo osmoro dece. Najlakše je tako što ih Negoslava postavlja na kauč, od najstarijeg do najmlađeg koja ona drži u rukama.
Kreće prozivka: Milan, 14 godina, Aleksandra, 13, Luka, 10, Vesna, 8, Andreja, 7, Jelena, 5, Lena, 3, i najmlađa Dunja koja ima 15 meseci.
Razleva se smeh u sobi, deca vesela, neko sito, neko bi da jede, a ima i gladnih. Lena traži komad hleba.
- Imamo uvek hleba. Mesim u tepsijama, mora da ima, to ih zasiti, a i zavara glad kada nemamo dovoljno hrane – kaže Negoslava.
Glava kuće Goran nije tu, nema vremena za goste, kaže Milan koji se sprema da krene u susret ocu koji u obližnjoj šumi radi kao najamni radnik.
- Sve poslove radi, seče testerom drveće, kastri grane, seče na debla, rastavlja sekirom u cepanice, izvlači na put, tovari u kamione… Posla nema stalno, a naporno je, umara se, bole ga ruke, kosti, snaga… - kazuje Negoslava.
Novac donosi kući, uveče se dogovaraju šta će kupiti, hrana i odeća su na prvom mestu.
- Šta ima draže od dece na svetu? Za mene i Gorana ništa! Zato ih čuvam kao malo vode na dlanu. Obaveza jeste velika, ali ne žalim se.
Radim po kući, po ceo dan sam oko šporeta, kad utekne vreme idemo u Goranovo rodno selo Urvič, koje je između Hana i Đžepa.
Brdsko-planinsko je, tamo su njegovi ostareli roditelji, imaju jednu kravu, hranimo je kako bismo imali mleka za decu i malo sira. Sadimo i baštu na otvorenom, pa šta bude – smeje se Negoslava.
Deca, starija, idu u osnovnu školu, Jelena i Lena su u predškolskom i vole da crtaju, stalno traže blokove i bojice.
- Imamo socijalnu pomoć i dečji dodatak, sve ukupno oko 200 evra. To nam mnogo znači jer moramo da platimo struju i ostale dažbine. Problem je odeća i obuća za decu.
Ne mogu da tražim od drugih, godinama nisam sišla do Hana od posla, do centra varoši, jedino kad se porađam.
Goran im kupuje odeću na pijacu. Tu je najjeftinije, ali kvalitet je nikakav. Za bolje nemamo para – kaže Negoslava.
Svakodnevno se mesi tepsija sa velikim okruglim hlebom. U velikoj šerpi uvek krčka nešto za ručak. Skromno, ali deci slatko.
Ponavlja da ne žali što još nisu probali čokoladu, što su, ne seća se kad, probali pomorandže, banane…
- Za slatkiše one iz radnje ne znaju, pravim im domaće kolače od brašna i šećera, koliko god da napravim sve pojedu. Neka su živa i zdrava, biće kolača – ističe Negoslava.
Ovoj srećnoj porodici nedostaje puno toga, jedino ljubavi imaju na pretek. Brojni su njihovi problemi, ali se ne predaju.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
