Vranje - Zoran Mitić Šilja spada u red ljudi koji su u najranijem detinjstvu osetili svu bedu i nemaštinu koju donosi rat.
Šilja sa suprugom
Kasnije u mladosti, gubitak oca mu je nametnuo ulicu, njene zakone i prirodne mehanizme da se izbori, ili ne, za svoju budućnost.
Uspeo je zahvaljujući prekornoj reči majke Stojne i velikoj ljubavi prema Seki, koja će biti pretočena u srećan brak.
Preci Zorana Šilje živeli su u Donjem Neradovcu i bili poznati kao Utkini.
Mita Utka, Zoranov deda stradao je u Prvom svetskom ratu od Bugara.
Ubijen je u selu, tako što ga je bugarski konjanik jurio i sabljom odsekao glavu.
“Telo je ostalo na sokaku, a glava, preko zida odletela u baštu” - pričao je Zoranu njegov otac, Milorad Rode Utka. Po završetku rata, 1923. godine Milorad se preselio u Vranje.
Zoran Šilja morao je kao dete da radi svakodnevno jer je, sa početkom rata, 1941. godine, nastalo veliko siromaštvo.
- Sakupljao sam posle berbe zaostale klipove kukuruza po njivama, nosio kod Bokčana Mlinara, mleo i to malo brašna donosio kući.
Kod komšije Borka iz Bubuševca, čuvao sam ovce i raznosio hranu Ciganima, radnicima na njivama. Uveče sam dobijao oveći hleb i kotlajku mleka. Nizao sam i duvan za pare kod Duška Rakovca - pamti Zoran.
Posle rata, Zoran Šilja krenuo je na mašinbravarski i kovački zanat kod Ljube Brljka, oca Jovana i Pedeta Stošića, u Kljačinom sokačetu. Nakon dve godine napustio je zanat.
- Jednom prilikom, čekićem sam okrznuo sekač koji je skliznuo i udario u nogu majstor Ljubu. Iznerviran, svom snagom, opalio me je klještima u leđa.
Pobegao sam kroz prozor i spasio glavu. Došavši kući ocu sam rekao: Živ se ne vraćam kod majstor Ljube! - priča Zoran.
Zoran Šilja je po bekstvu sa zanata odlučio da upiše Gimnaziju. Njegovi vršnjaci iz ulice su ga zavitlavali, kao “Šilja učenjak” i slično.
Tvrdi da je Gimnaziju temeljito izučio zahvaljujući Toši Veličkoviću, profesoru francuskog jezika.
- U drugom i trećem razredu oborio me je na popravnom. Zbog njega je pao i Dragan Pende. Bio sam uporan i nekako dogurao do mature.
Od 60 nas 15 smo položili. Bilo je čupavo sa matematikom. Za malo da padnem. Izvukao me neki član komisije tvrdeći kako znam matematiku. Hvala mu, mada nisam siguran da li je bio u pravu - kaže Zoran.
Kad je Zoran Šilja dobio diplomu otišao je kod stakloresca i uramio je. Ispred Gimnazije čekao ga je harmonikaš i dete-Ciganče.
- Platio sam obojicu. Harmonika je svirala «Marš na Drinu» ulicama Vranja, a dete je nosilo uramljenu diplomu. Da se zna kada je Šilja završio Gimnaziju - govori, s ponosom, Zoran.
Zoran pamti iz vremena gimnazijskog života mnoge dogodovštine. Trenirao je boks i učestvovao na prijateljskim mečevima.
- Došao je trener, zvali su ga Tašnar i sakupio sve “brljane” iz Gimnazije i grada: Miljana iz Banje, Tavčara, Rade Zrenjanina, Marsu i druge. Boksovao sam u velter kategoriji - ističe Zoran.
On dobro pamti prijateljski meč sa beogradskim Partizanom kada je prestao da se bavi boksom. Njemu se palo da boksuje sa šampionom države, Tomom Hladnim, a Tavčaru sa prvakom Balkana, Đulajom.
- Očukaše nas - priča Šilja i nastavlja - Bio sam tehničar. Oblećem oko Tome. Mrdam glavom, mašem rukama, izazivam ga.
Ne znam da li je bilo na početku ili sredini prve runde, kad me pogodi Toma u čelo, onesvesti me.
Dođem nekako sebi, pitaju me drugovi sekundanti: “Šiljo, kako si?” “Noge tu li su mi”? – odgovaram pitajući. “Tu su, bre, stojiš na njih!” - čude se.
Šta da im kažem mislio sam da su mi do kolena u zemlju. Onaj Hladni kad me ožeže zakopa me pola metar - kroz smeh priča Zoran.
Zoran Šilja se zaposlio, kad je napravio kuću rešio je da se oženi. Sa suprugom Sekom izrodio je sinove Slavoljuba i Nenada. Penziju je stekao radeći u PIO.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
