Kovački zanat statusni je simbol stare familije Dugurci iz Vranja.
Dugur sa drugarima na pauzi
Osnivač familije bio je Boško, koji je otvorio kovačku radnju u blizini kafane “Belo jagnje”, u Gornjoj čaršiji, u 19. veku.
Nasledio ga je Stojan, a sa radnjom i nadimak Dugur.
Pravi Stojanov naslednik u kovačkom zanatu bio je Nikola Bošković Kole Dugur. Rodio se 1870. godine.
Krajem 19. i početkom 20. veka posla za kovače i kolare je bilo preko glave. Bilo je mnogo rabadžija i rabadžijskih kola. Najviše iz Donjeg Vranja, Gornjeg Šapranca i Ribinca.
- U to vreme čekalo se u red pred Koletovu radnju. Otvarao je kada je svanjivalo, a zatvarao po potrebi, sve dok se posao ne bi završio.
Nakon odvajanja od oca, Kole će kupiti i držati kovačku radnju, u centru grada.
Posao kovački nije bio nimalo lak. Zahtevao je snagu, ali i umeće. Kolari bi napravili kola od drveta, a onda ih je trebalo okivati cugovima, šarati, nameštati osovine, nabijati tulce u glavčine, stavljati šelne i drugo.
- Kada se ulazilo u radnju, u čelo je bila ozidana ložionica, od nepečene cigle, sa odžakom. Na nju su prikačivani mehovi od kozje kože. Imali su pet do šest pregrada.
Na mehove su stavljana dva lanca, koja su se vukla ručno i pritom razvlačeći pregrade stvarali vazduh koji je direktno ulazio u ložionicu.
U ložionici se potpaljivao isključivo bukov ćumur. Da što pre stvori dovoljnu količinu žara i razvije veliku toplotu. Tu bi se stavljali metalni delovi, dovodili do željene toplote i mekoće, a onda čukom i drugim alatom oblikovali na nakovanju.
Nakovanj je težio oko 100 kilograma i deda Kole ga je pomerao rukama kao od šale – priča njegov unuk Dobri.
Kole Dugur nije ispustao čekić iz ruku. Najviše je radio standardnim od dva i po kilograma težine, a po potrebi i čekićem od 5 i 10 kg.
Teške čekiće je koristio kada se vare osovine i nameštaju šine na točkovima. Bile su polutople i moralo je brzo da se odradi. Kole Dugur je bio pravi majstor za kovačko varenje.
Polutople šine ili osovine bi savio alatom, ručno, a onda ih zavarivao kvarcnim peskom.
- To je zahtevalo preciznost, umeće i snažne ruke. Da bi uvideo da li me ima za kovača prvo mi je dao da savijam klanfe, od gvožđa debljine 8 mm.
Kada sam odradio posao, rekao je: «Znao sam da ćeš da naslediš zanat. Čim možeš da pojedeš celu tepsiju pite banice, klanfe ćeš da savijaš kao eksere” - navsdi Dobri.
Oni se seća da je deda Kole bio majstor za fijakere. Govorio je: “Pogledaj kako klize po kaldarmu. Ne čuje se ništa, nema škripanja”! Bio je majstor za klepanje kopača, klepanje i podmlađivanje sekira.
- Klepanjem su se oštrile sekire za cepanje drva. Podmlađivanje stare sekire je bilo umetanjem zdravog komada i njegovim zavarivanjem. «Kad je Kole podmladi kao nova bude» - govorile su siromašne mušterije – ističe Dobri.
Kod Kole Dugura mnogi su izučili zanat. Imao je esnafsko pismo, za koje je polagao februara, 1920. godine. Učestvovao je u komisijama kada se polagalo za kalfe i majstore metalske struke.
- Mnogima je dao parče hleba. U poznim godinama, kada je sedeo na tronošku ispred radnje, prošao bi neko od majstora, obavezno ga pozdravio, pritom mu celivajući ruku - pamti Dobri.
Kole Dugur, sve dok je mogao da hoda, bio je u radnji. Umro je u 96. godini, 1966. godine.
- Celo Vranje je došlo da ga isprati na večni put. Nosili su ga šestorica, njegovi nekadašnji čiraci - seća se Dobri Dugur.
Kole je imao sina Savu koji je bio kovač. Sava Dugur nije imao decu. Potom je na svet je došao Nikola. Bio je kovač i bravar i to pravi, na oca.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
