Vranje – Žitelji Soderca, ali i brojni vernici iz Vranja i okolnih sela svečano su proslavili manastirsku i seosku slavu Svetog Simeona Stolpnika. Kum slave bio ja Ivica Dodić iz soderačke familije Dodinci.
Sa slave u Sodercu
Ono čime se ponose svi Soderčani je obnovljen manastir Svetog Simeona Stolpnika pored Soderačke reke u planinu izviše sela i praznik svecu u čast koji se svake godine slavi 14. septembra. Ponose i načinom na koji slave.
- Počinje se još 13. septembra, kada kum slave kolje junicu na mestu zvanom Kiliče, blizu Soderačke reke, ispod manastira. Kolja se za kurban junica i svaki gost je dobrodošao.
Poštuje se služba, ljudi dolaze da se pomole za zdravlje, za napredak. Iste večeri sakuplja se narod uveče, crkven odbor ogranizuje jelo i piće.
Muzika bije, igraju i stari i mladi – priča jedan od meštana Gradimir Stojanović.
Nakon liturgije, 14. septembra, koju po pravilu drži episkop vranjski Pahomije sa sveštenstvom, postavlja se trpeza ljubavi od čorbe sa junećim mesom.
Prema nezvaničnim podacima manastir potiče iz 13. veka, kad se i selo Psoderci spominje u srednjevekovnim spisima. Današnja crkva je sagrađena 1871. godine, a osveštana je od episkopa vranjskog Pajsija.
Pored manastira, kada se pođe naviše uz reku postoji izvor sa, kako predanje kaže, lekovitom vodom.
Smatra se da leči slabovidne, pa su ljudi vekovima tu dolazili umivali se, pili vodu i ostavljali darove, novac ili peškire ili neki deo odeće od obolelog. Danas je je izvor uređen i sagrađena je nova česma.
Ono što se kasnije zna, to je da je u manastiru bila osnovna škola, do 4. razreda. Nastavu je držao pop, ali 1948. godine nova vlast je stavila katanac.
Nova škola je u centru sela, do 60-tih godina imala je preko 80 đaka, danas manje od dvadeset.
- Sećam se kako se ranije slavilo u mali manastir kako smo ga zvali. Dolazio je grdan svet. Iz čitavog kraja, najviše iz Poljanice na konjima.
Muka i nevolja ih je terala, a bili su i pobožni. Konje bi vezali u reku, prespavali bi, pa ujutru na službu i na česmu umivanje za zdravlje i ostavljanje darova.
Posle toga bi zaseli, ali svako je u torbu donosio jelo i piće. Radila je i crkvena vodenica, mesio se je hleb, klala se je junica, ali davali su najimućniji i crkva.
Kad se zajede i okrepi duša počeo bi sabor i trajao do pred noć. Igralo se je, zemlja se je tresla – priča meštanin Toma Stojiljković.
On nastavlja priča o naravi svojih meštana za vreme komunističkog zemana, posle rata.
- Čudan smo narod, dozvolismo da svetinju iz srednjeg veka zapustimo. Sve beše zarasalo u travu, šiblje, strah da te uhvati. Na manastirski tavan lisice su se izvodile. Za manastir smo bili složni, tek, od 1995. godine – navodi Tomislav.
Tomislav, Gradimir, Bratislav Jovanović i još desetak meštana čine crkveni odbor i najzaslužniji su što se Eparhija vranjska ponosi njihovim manastirom.
- Presudna je bila 1994. godina. Spuštiše se crni gavranovi na soderačke kuće, 34 sahrane su bile, nema ko da nije nosio crninu.
Kad onaj sektaš Mađar pobi ljude u kasarnu među njih beše i dečko iz našeg sela.
Kad ga sahranismo digoh se na sofru i rekoh: „Ljudi, da obnavljamo što pre manastir, da se pomolimo na Svetoga Simeona inače selo će uništi prokletinja. Pade dogovor i spasismo selo – priča Gradimir.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
