Esma Milanović (58) rodom iz Velike Kladuše u BiH, u Vranju već sedam godina živi na lokalnom Bunuševačkom groblju.
Živi na groblju i ne žali se
- Nisam slučajno došla u Vranje. Moj pokojni suprug Blagoja bio je na terenu u Puli, radio je na brodu „Uljanik“ a ja sam radila u Puli kao laborant.
Upoznali smo se i zavoleli u tom gradu i kada je moj pokojni Blagoja dobio poziv za regrutaciju došli smo u Vranje.
Bavili smo se najpre poljoprivredom, a onda otvorili radnju za prodaju cveća i pogrebne opreme.
Preko 20 godina radim u radnji koja se zove „Sveti Nikola Milanović Esma Bosanka“ na Bunuševačkom groblju, a od 2007. kada mi je umro muž živim na groblju - priča Esma.
Ona napominje da je njen suprug bio bubrežni bolesnik na dijalizi, te da je posle njegove smrti ostala sama, bez igde ičega, jer je njen svekar svu imovinu prepisao bratu njenog supruga.
- Nasledila sam penziju od supruga od 11.000 dinara. Od toga svakog meseca izdvajam deo kojim plaćam doprinose za penzijsko invalidsko osiguranje koje za četiri godine duguje moj suprug.
Na groblju živim u krajnje nehumanim uslovima bez vode i toaleta – priča Esma .
Kaže da se život na groblju u mnogome razlikuje od života ljudi u gradu.
- Bilo je straha u početku, teško je opisati tišinu na groblju kad padne mrak.
Ovde sam se nagledala tuge, suza i bola ovdašnjih ljudi, to ne može da se opiše rečima. I u trenucima kada izgube najmilije, najrođenije tim ljudima treba prići.
Prvo kada dođu na groblje zbog sahrana parastasa, ili da zapale sveću pokojniku oni zbog svoje kulture kažu dobar dan al nije to dobar dan to je samo zdravo eto, jer zna se gde se ide teško je – kroz plač priča Esma.
Ona kaže da joj je suprug ostavio u amanet mnogo stvari koje nisu materijalne, već ljudske i moralne.
- Moj suprug je govorio kada čovek kaže da stavlja pokojniku parastas daj jedan buket cveća i jednu sveću, neće te oštetiti. Tako ja uvek sa tim ljudima koji mi dođu progovorim dam i cveće i sveće. Ovde ljudi dolaze samo što moraju...
Uvek hoću da gledam da je lepo napravljen buket da cveće nije oštećeno, ovde sam se uverila da postoji nešto jače od nas to se ne može opisati rečima - priča kroz plač Esma.
Esma govoreći o svom životu napominje da je i sama osim supruga izgubila oca, majku i bratanicu od devet godina.
- Svakodnevne su sahrane ja gledam i ustanem da ispratim pokojnika u večnu kuću to je znak poštovanja.
Vidim ljudi se grabe i optužuju jedan drugoga za života a kad čovek umre ništa ne ponese sa sobom. To neki ljudi ne mogu da shvate.
Moj dever je uzeo sve, moj suprug ništa nije poneo sa sobom. Mene su jednostavno pokrali.
Mogu da se vratim u Bosnu, imam braću i sestre, ali moj život je ovde. Na starom Bunuševačkom groblju sam napravila sa suprugom sebi večnu kuću. Do kraja života ostajem ovde na groblju – kaže Esma.
Na kraju kaže da se ljudi i u najtežim trenucima trude da isprate pokojnika kako red nalaže.
- Bila je zadušnica, sećam se, ovaj uzeo sveće, onaj uzeo sveće i kažu hajde, izračunaj koliko je to.
Ostavim sve, pogledam te ljude i kažem im sačekajte, gde ste pošli? Pokojniku se ide tiho i polako, on neće nigde pobeći.
Tako je u životu - danas jesi, sutra nisi – završava svoju priču Esma.
Tatjana Stamenković
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
