Izvor: OK Radio - Lokalne vesti - Utorak 19.02.2013 - 10:59

Vida Dodić (78) iz sela Stropsko, desetak kilometara zapadno od Vranja, jedina je čobanica iz tog kraja koja najveći deo svog života provodi sa 90 ovaca.

Kako kaže, godine je pritiskaju, ali dok bude mogla da stoji na nogama i da šeta svoje stado, svoje ljubimice neće prodavati.

– Trenutno sam najstarija čobanica u okolini sa punih 55 godina staža. Svakodnevno u osam ujutru izvodim ljubimice i sa njima sam napolju do pet popodne.

Sa sobom vodim i pomoćnice, a to su ovčarice Keti, Cuka i Madona. Kući imam još jednog psa koji mi služi u rezervi, pošto se često dešava da se otruju hranom – započinje priču baba Vida.

Ona kaže da najverovatnije niko od njenih potomaka neće nastaviti tradiciju gajenja ovaca.

– Imam sinove, snaje, unuke, ali i supruga koji je bolestan. U našoj kući samo sam ja zainteresovana i brinem o ovcama, a jedino mi snaja pomaže oko prodaje mleka, sira i vune. Ona broji i čuva pazar – kroz osmeh priča Vida i dodaje da se od tog „biznisa“ može živeti.

– Litar ovčijeg mleka dajemo za 60 dinara, mešani ovčiji sir je 300, dok je vuna manje isplativa i prodajemo je za 70 dinara po kilogramu.

Svu robu iznosimo subotom na vranjsku pijacu i uglavnom se vraćamo zadovoljni pazarnim danom. Imam dosta redovnih mušterija koji mi naručuju mleko i sir, tako da otprilike unapred znamo kako ćemo da prođemo.

Dok sam bila mlada robu sam prodavala i u Makedoniji, ali sada godine čine svoje – kaže pastirica i na trenutak prekida razgovor kako bi sa svojim ovčarima smirila „pomahnitale“ ovce.

Baba Vida nemuštim jezikom komunicira sa psima kojima naloži da dovedu neposlušne i zalutale ovce i vrate ih u stado. Nakon što je situaciju ponovo stavila pod kontrolu, nastavlja priču.

– Dešava se često da mi se ovčice zagube, ali su zato tu moje kuce koje ih brzo pronađu i vrate nazad. Kada stado vratim kući, malo se odmorim i onda odlazim na večernju mužu.

Retko se dešava da sve ovce pomuzem, jer imamo dosta i sjagnjene i one koje čuvaju jagnjiće. Za mužu mi treba od sat do sat i po vremena.

To radim svake večeri pre spavanja i svakog jutra pre izlaska na ispašu – priča Vida.

Ona napominje da je ista situacija i u letnjim i u zimskim mesecima.

– Za  nas ne postoji loše vreme. Nikada se nije desilo da ih ostavim zatvorene.

Vole one da trčkaraju i po snegu, a kada je kiša ili jako sunce, ja se sakrijem ispod drveta, dok najkritičniji deo ne prođe.

Hvala Bogu što sam još uvek zdrava i što mogu da ih čuvam. Malo se stidim što kičma počinje da me izdaje pa se grbavim, ali šta je tu je.

Volim ih, a vole i one mene - sa osmehom završava priču čobanica Vida i „izdaje naređenje“ Keti, Cuki i Madoni da stado prevedu preko ulice do obližnje livade.   

Komentari