Izvor: OK Radio - Lokalne vesti - Subota 12.03.2005 - 15:28

Da li je najava borbe protiv kriminala došla glave premijeru? - Srpski premijer Zoran Djindjić - sudeći prema izjavama najbližih saradnika, pa i onima koje je sam dao neposredno pred smrt - znao je da mu je život u opasnosti, ali ni posle dve godine Srbija ne zna punu istinu o atentatu. Najavivši 2003. kao godinu borbe protiv kriminala, Djindić je upozorio javnost da "postoje ozbiljne grupacije koje raspolažu oružanom silom i drsko je koriste", a deo javnosti je i na drugu godišnjicu njegove smrti uveren da je namera da slomi kriminal došla glave premijeru. Premijer je ubijen 12. marta 2003. godine oko podneva u dvorištu Vlade Srbije, u trenutku kad je zakoračio ka ulazu, Vlada je zavela vanredno stanje nekoliko sati kasnije i započeta je policijska akcija "Sablja", najavljena kao konačni obračun s kriminalom, koja je trajala do 22. aprila. Po ubistvu prvog demokratskog predsednika vlade Srbije od uvodjenja višestranačkog sistema u Srbiji proglašena je trodnevna žalost, a više stotina hiljada gradjana, zajedno sa 70 stranih delegacija, ispratilo je Djindjića 15. marta 2003. Djindjić je sahranjen u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju, a gradjani su danima posle sahrane palili sveće i polagali cveće na premijerov grob. Nekoliko dana posle neuspelog atentata 21. februara kod beogradske hale "Limes" ("Beogradska arena"), koji je u prvo vreme javnosti predstavljen kao "saobraćajni incident", premijer je konferenciju za novinare otvorio rečima: "Sam protiv svih". "Ako neko misli da će zaustaviti sprovodjenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem", poručio je on. "Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države", rekao je Djindjić. Imena osumnjičenih objavljena su nekoliko sati posle ubistva, više od godinu dana traje sudjenje optuženima, ali je Srbija i dalje uskraćena za celu istinu o smrti "prvog srpskog reformatora i pragmatičara". Ubrzo posle atentata, saopšteno je da su ubistvo Djindjića organizovali pripadnici zamunskog kriminalnog klana, a kao prvi osumnjičeni imenovan je bivši komandant Jedinica za specijalne operacije (JSO) Milorad Luković "Legija". Javnost je 12 dana posle atentata obaveštena da je uhapšen pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović (38), optužen da je pucao na Djindjića. Policija je pronašla pušku iz koje je pucano, a istoga dana je Vlada Srbije, sa Zoranom Živkovićem na čelu, raspustila JSO. Specijalno tužilaštvo je 21. avgusta 2003. podiglo optužnicu protiv Lukovića i joss 43 optužena pred posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu, za krivična dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti, ubistva premijera i terorizma, a sudjenje je počelo krajem 2003. godine. Izborom Djindjića 25. januara 2001. Srbija je prvi put dobila primijera filozofa po obrazovanju. Djindjić je u 22. godini života diplomirao 1974. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao 1979. na univerzitetu u Konstancu u Nemačkoj, gde mu je mentor bio profesor Jirgen Habermas, jedan od najuglednijih svetskih filozofa. Činjenica da je dete oficira JNA (rodjen je u Bosanskom Šamcu), Djindjiću nije smetala da postane antikomunista. Već 1974. imao je prvi sukob s vlastima, kad je sa studentima iz Beograda, Zagreba i Ljubljane pokušao da osnuje antikomunistički pokret. Zbog toga je osudjen na godinu dana zatvora uslovno. Posle sudjenja je napustio zemlju i otišao u Nemačku, gde je doktorirao, a krajem osamdesetih godina 20. veka vratio se u Srbiju. Jedan je od osnivača Demokratske stranke, koja je 1989. godine okupila istaknute srpske disidente, pisce i intelektualce. Na godišnjoj skupštini u septembru 1990. izabran je za predsednika Izvršnog odbora stranke, a u januaru 1994. za predsednika DS. U vreme dok je radio u Institutu društvenih nauka u Beogradu pisao je u "Stavu", "Književnim novinama", "Književnoj reči" i "Borbi". Autor je knjiga "Subjektivnost i nasilje", "Jesen dijalektike" i "Jugoslavija kao nedovršena država". Djindjić je bio poslanik u sva tri višestranačka saziva Skupštine Srbije (1990, 1992. i 1993.), a od 21. februara do 30. septembra 1997. godine prvi nekomunistički gradonačelnik Beograda. Bio je menadžer predizborne kampanje Demokratske opozicije Srbije u septembru 2000. godine, koja je na izborima svrgla Slobodana Miloševića i prekinula vladavinu njegove Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice, stranke Miloševićeve supruge Mirjane Marković. Djindjićeva vlada oborila je godišnju inflaciju sa 41 na 15 odsto, ustoličenjem čvrste monetarna politike novac je ponovo stekao vrednost, na kraju 2001. zabeležen je privredni rast od 5,5 odsto, a 2002. godine još četiri odsto. Srbija je krajem 2002. godine zabeležila i svojevrsan rekord - bila je jedina zemlja koja prolazi kroz prve godine tranzicije bez recesije. Fondacija za medjunarodno razumevanje i demokratiju u okviru prestižnog Univerziteta u Jeni, u februaru 2004. godine posthumno mu je dodelila nagradu za razumevanje i demokratiju. U Srbiji je u decembra 2003. osnovan Fond "Zoran Djindjić" za podsticanje razvoja demokratije i političke kulture i stipendiranje mladih ljudi koji se bave naukom, ekonomijom, politikom, kulturom. Iza Djindjića ostalo je dvoje maloletne dece, ćerka Jovana i sin Luku, kao i supruga Ružicu, koja se posle njegove smrti postala aktivni član DS. Njegova udovica podsetila je da je Djindjić u DS uložio znanje, energiju i život i posvetio se stranci sa ciljem da u Srbiji bude izgradjen humaniji, bogatiji i srećniji život, naglasivši: "Ja ne smem i neću odustati od tog cilja, jer samo težeći ka tom cilju znam da je moj suprug živ".

Komentari