Izvor: OK Radio - U fokusu - Petak 18.01.2019 - 10:15

Ljubomir i Sunčica Trojanović iz Vranja osnovano sumnjaju da im je davne 1986. godine beba ukradena iz porodilišta u ovom mestu, a ne da je preminula, kako im je onda rečeno.

O svom slučaju rešili su i da javno progovore nakon toliko godina istrage, prikupljanja dokaza i ćutanja.

Bio je početak oktobra 1986. godine, kada je Sunčica primljena u porodilište u Vranju.

Trudnoća je bila normalna, majka je osećala pomeranje deteta i otkucaje srca.

Bila je u pripremnoj sobi za porođaj, kada joj je lekar saopštio da je beba mrtva, kao i da će je sutra poroditi.

- Porodila sam se prirodnim putem, nisu mi dali da vidim šta sam rodila, rekli su samo da je devojčica, da je mrtva, kao i da sam ja mlada i da ne bi trebalo da gledam takav prizor - seća se Sunčica.

Usledili su dani i meseci agonije i nepodnošljivog bola zbog gubitka deteta, kako su tada mislili.

Međutim, jednog dana stigao je poziv za vakcinaciju deteta na ime Ljubomira Trojanovića.

- Bili smo u šoku, mislili smo da je neka greška, kako poziv za vakcinaciju, kada nam je dete mrtvo, ali ni tada nismo posumnjali da je možda oteto u porodilištu.

Kada je pre dvadesetak godina počelo da se priča o slučajevima ukradenih beba na rođenju, krenuo sam da otkrivam istinu i podneo sam krivičnu prijavu protiv NN lica - kaže Ljubomir.

On je radio kao forenzičar u Policijskoj upravi Vranje i na osnovu neposrednih dokaza do kojih je došao, misli da mu je ćerka živa, da je udata, da ima svoju decu, visoko obrazovanje, društveni položaj i ugled.

- Nakon porođaja mi nikada nismo posumnjali da je naša prvorođena beba završila kao žrtva bebi trafikinga, iako nam je posle nekoliko mescei stigao poziv za vakcinaciju.

Supruga je neprekidno plakala više od godinu dana. Rođenjem prvog sina, a kasnije i blizanaca, radost je zamenila suze, ali bol za ćerkom bio je tu sa nama.

Upravo zbog poziva za vakcinaciju, u meni se probudio crv sumnje, pa sam 2003. godine podneo, u pisanoj formi krivičnu prijavu, sačinio plan istrage i tražio od nadležnih da budem deo ekipe, koja će brzo, efikasno i sveobuhvatno da izvrši proveru.

Radio sam u policiji, po struci sam forenzičar i tvrdim da samo DNK alanlizom može da se utvrdi istina čije je dete.

Ja mislim da je moje dete živo i da ono što se dešavalo u bolnici nije po protokolu, za to imam i dokaze koje sam u više navrata predočavao istražnim organima.

Obdukcija za našu bebu nikada nije urađena, način upisa MKR i još mnogo dokaza, ukazuju da mnogo štošta nije logično i nije po zakonu.

Čitav postupak nakon moje prijave je veoma traljavo odrađen, a epilog je bio takav da je “slučaj zastareo” - navodi Trojanović.

Deset godina kasnije, klupko je počelo samo da se odmotava.

- Stupio sam u kontakt sa ženom za koju sumnjam da je odgajala moje dete.

Detetu sam lično dao da pročitaju rukopis novele koja opisuje tok istrage i posredne dokaze.

U drugom razgovoru sa majkom, ista je pokušala da ospori moje sumnje baš u trenutku kada sam se nadao da će sve biti rešeno.

Zahvalan sam ljudima koji su je odgajili, znam da su je čuvali i pružili joj sve, ali smatram da imam pravo na istinu, ne samo ja već svi roditelji koji sumnjaju da su im bebe ukradene, ako ništa drugo da se izbegnu situacije da se braća i sestre ili njihovi potomci jednog dana orode - ukazuje Trojanović.

Srbija je još uvek nije usvojila zakon o nestalim bebama.

Ostaje i pitanje izvršenja presude Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine, kojom je, povodom predstavke Zorice Jovanović iz Ćuprije u čiju je korist presudio, državi Srbiji naložio da zakonski i institucionalno reši pitanje nestalih beba.

Tom odlukom je Srbiji naloženo da isplati 10.000 evra odštete i sudske troškove Zorici Jovanović, jer država ni posle 30 godina nije uspela da objasni šta se dogodilo sa njenom bebom, koja je rođena kao zdrava na klinici u Ćupriji u oktobru 1983, a zatim tri dana kasnije umrla.

Ovaj slučaj daje nadu i drugim roditeljima, koji sumnjaju da su im deca oteta u porodilištima, da će saznati istinu o svojim mališanima.

Dok istina ne izađe na videlo, Sunčica i Ljubomir, ali i njihovi sinovi žive sa teškim bremenom znajući da ne smeju da pomiluju svoje dete, odnosno svoju sestru.

Teško se živi sa tim, teško je naročito kad su praznici, svadbe, veselja, jer im ćerka nedostaje.

Leže se i ustaje uz pomisao na oteto dete, živi se i kopni, duša zamire od bola, čekajući da istina ispliva, ali i da stigne Božija pravda, one koji su se drznuli da uzmu dete iz majčine utrobe, jer Trojanovići su shvatili da je zemaljska pravda u Srbiji, ipak nedostižna.

S.Tasić
 

Komentari