Izvor: OK Radio - Lokalne vesti - Četvrtak 24.09.2009 - 12:23

Koliko su Vranjanci religiozan svet, i koliko, verujući, uspevaju da prate i ispune sve zahteve koje pravoslavlje stavlja pred običnog čoveka? Da bi se uopšte moglo govoriti o ovoj temi, bilo je neophodno da padne komunizam - u vreme titoističke histerije Crkva je bila prazna. Čak, nikada tako pusta, pa ni u za veru najgore vreme turske vladavine. Povratak Crkvi događa se ovde početkom devedesetih, kada narod masovno puni portu Sabornog hrama Svete Trojice. “Novi polet” pada u vreme kada vladičanski skiptar prelazi u ruke Tomislava Gačića, dakle vladike Pahomija. Čim je stigao iz Bosne, on ovde uvodi razna, običnom Vranjancu potpuno neshvatljiva pravila i zahteve. Najpre zabranjuje veštačke vence na groblju, zatim sečenje slavskih kolača po kućama, pa onda ženama propisuje obavezno nošenje marame u crkvi... Verujući narod odgovara osipanjem i traženjem alternativnih rešenja, pa se danas, desetak godina posle tog vremena, ali i posle turbulencija izazvanih “aferom Pahomije” postavlja jasno pitanje - ima li u vranjskoj Eparhiji verujućeg naroda? Postoji li bar onaj neophodan tanki sloj ljudi spremnih da se vladaju po svim crkvenim pravilima, koji u potpunosti razumeju samu bit pravoslavlja i religiju upražnjavaju kao svakodnevni način života? I, razlikuje li se Vranjanac, kao vernik od nekog drugog, recimo zapadnijeg Srbina? Još je Hrist, odbijajući đavola na Gori, rekao: “Ne živi se samo o hlebu, nego i o duhu”. A da bi uopšte moglo istraživati u kakvom je stanju vranjska duhovnost, mora se najpre makar predpostaviti na kom stupnju je trenutno religioznost u Srbiji, dakle duhovnom prostoru kome Vranje, bar formalno, još uvek pripada. - Kaže se - ruski, ili srpski narod, je duboko religiozan. Ali, još je Bjelinski dokazivao da to, kada se malo bolje pogleda, apsolutno nije tačno. Nas Srbe nikada nije pratila neka masovna religioznost, jer smo nekako paganski narod, isuviše vezan za prirodu i njene cikluse - objašnjava Mirko Đorđević, najpoznatiji srpski sociolog religije. On religioznost posmatra kroz više njenih manifestacija, recimo, kao “prirodnu relligioznost”, “koju je Bora u svojim delima tako neponovljivo opisao”. Zatim, raspoznaje “tradicionalističku veru”, zbog čijeg upražnjavanja se i izvode zaključci o nedovoljnoj srpskoj posvećenosti hrišćanstvu. - U ovom trenutku nemamo autentične izraze religioznosti, nego više nekakvo tradicionalističko verovanje. Kada danas govorimo o povratku Crkvi, o tome kako joj veruje više od 70 odsto građana, bavimo se samo sociološkim činjenicama koje odslikavaju određeni trenutak, političku konjukturu i raspored snaga na društvenoj sceni - promišlja današnju srpsku situaciju Đorđević. Ali, šta donosi povratak sa teorijskih visina u stvarnu lokalnu situaciju? Uskršnji post najstroži je od svih koji se upražnjavaju. Poznavaoci tvrde da se u tih šest nedelja riba sme jesti samo dva puta! Pa, ima li nekoga ko to ovde poštuje? Nekoliko gradskih prodavaca pljeskavica, ili sira na pijaci, tvrdi da se vreme posta ni na koji način ne odražava na njihove dnevne pazare. - Promet nam je potpuno isti, samo se razlikuje radni dan od vikenda - jasan je jedan vlasnik hamburgernice. Ovakvi podaci možda daju za pravo vladiki Pahomiju koji je Vranjance ocenio kao “slabe vernike”, doduše na početku svog ovdašnjeg “mandata”. Rezultati istraživanja “Vranjskih” na tu temu iz febuara 1995. godine, pokazali su da 68 odsto Vranjanaca veruje u Boga, 48 odsto ide u crkvu a 31 odsto učestvuje i u verskim obredima. - Najveći broj onih koji su se izjasnili da veruju u Boga ustvari nikako ne bi mogli objasniti u kakvog to Boga veruju. Njihovo verovanje pre bi se moglo nazvati sujeverjem, jer nemaju ni elementano poznavanje pravoslavnih istina - komentarisao je tom prilikom vladika Pahomije. Uz napomenu da je izraz “Vranjanac vernik” pomalo i smešan, poznavaoci situacije kažu da su ovde stvari u religijskoj sferi ipak pomerene sa mrtve tačke, ali da je čitava situacija još uvek daleko od prave religioznosti. - Najvažnija je stvar razgraničenje vere od crkvenog ustrojstva. Religiozan čovek može sve deklarativno ispoštovati, a ipak ne živeti crkvenim načinom života - kaže jedan sveštenik, koji “iz naročitih razloga” ipak želi da ostane anoniman. On ocenuje da je mnogo ljudi u Vranju religiozno, dok je crkvenost minimalna. Najmanje je “nominalnih hrišćana”, dakle onih pravih, ali po tome Vranje ne odudara od ostatka srpskog sveta. - Ako se bar jednom godišnje ne pričestiš, dakle sjediniš sa Bogom, više nisi član crkve - uči vernike SPC. Koliko onda Vranjanaca sme za sebe da kaže da je vernik? - U Sabornoj na liturgiji svake nedelje ima 30 do 40 ljudi, i to je jedini verujući narod - jasan je naš sagovornik - ostali se ne bave suštinom, nego formom. Jer, pravog hrišćanina nećeš čuti, nego ćeš mu dela videti! Opet, ovaj sveštenik, koji je u karijeri promenio više sredina po Srbiji, smatra da bi “surovo bilo reći da su Šumadinci ili Vojvođani veći vernici od Vranjanaca”, uz ocenu da razlike, na štetu ovdašnjih vernika, ipak ima. Pre svega, kaže on, ovde su u upotrebi paganski obredi, koji su retki na drugim mestima. Recimo, kurban, ili prinošenje žrtve Bogu, datira još od Jevreja. Tu su i gozbe na grobljima, post bez pričešća, ili, još gore, pričešće bez posta... Praktično, sve do najmlađih, niko od trenutno živućeg stanovništva Srbije nije imao organizovan sistem otkrivanja vere, njenih tajni i zakona, njene suštine. Da li je u takvoj situaciji realno i očekivati normalan broj vernika na našem prostoru? - Ovde prevladava “prirodna religioznost” koja se najbolje manifestuje u svakodnevnom govoru. Svuda se čuje “Bog slatak”, ili “ima ga Nešto”, recimo. To je, suštinski, traženje smisla u otvorenosti ka Bogu i božanskom, a kod starijih ljudi se prepoznaje kao jedna utemeljenost u veri, prihvaćena kao život sam. Naravno, važne su i tradicija i običajnost - kontemplira teolog Goran Arsić svoje versko iskustvo sa ovdašnjim narodom. Arsić u tom kontekstu posebno apostrofira nekoliko obreda koji se skoro nigde drugde u hrišćanskom svetu ne sreću. To su slave, šestomesečni pomeni, običaji oko badnje večeri, preseljenja u novu kuću, čije on korene nalazi u najstarijim spomenicima kulture, Upanišadama i Rg vedi. - Svaki je čovek religiozan, samo je pitanje na koji način. Ima li “religioznijih” ljudi od mafijaša i političara koji su upropastili ovu zemlju? Zar svaki od njih nema onolike krstove i brojanice? Ima li religioznijih od prepodobnjaka i formalista kojih su pune crkve, bilo da su u mantijama ili nisu? Lično mislim da smo vrlo daleko od izvorne, istinske religioznosti i da ćemo tu dugo i ostati - ocenjuje Arsić, uz napomenu da u crkvi prevladava ceremonijalizam, koji onemogućava suštinsku crkvenost da dođe do izražaja. - Mi smo kao crkva, glumimo kao religioznost, ustvari pravimo od svega tragikomičnu karikaturu. Ako smo suštinski, hrabri i istiniti, tek onda smo zaista religiozni i crkveni - ocenjuje Arsić. Sa ovakvim stavom slaže se i običan, verujući narod. Mnogim ljudima, bilo da su pravi vernici ili tek tradicionalisti, smeta ne duhovno, nego društveno ustrojstvo vranjske Crkve. Tamo se tačno zna ko je ko, ko gde i kada sedi, ko koja prava ima... Pravi crkveni život ovde je počeo, kažu poznavaoci, u vreme đakona Branislava, početkom devedesetih, oko koga se okuplja grupa pre svega mlađih vernika, koja se kasnije i širi, dolaskom đakona Nenada Ilića. Ali, poznatim politikanstvom crkvenih vlasti, ovi sveštenici su praktično proterani odavde. - Pravih vernika je oduvek bilo veoma malo, i sve ih je manje. Većina je tu iz raznih interesa, neki kvaziintelektualci, pa razni moćni direktori koji se javljaju kao najveći darodavci, pa političari, ljudi koji su tu od muke, koji traže pomoć ili utehu... Dvojni moral je svuda prisutan. Poznata gradska faca pred kraj liturgije, kod četvrtih zvona, pretrči od kuće do crkve, primi naforu, spasi se i vrati na spavanje! Običan narod dolazi čisto manifestacijski. Zapali sveću, i to je to. To je tradicija, ali ima ukorenjenost i u vranjskoj psihologiji - kaže jedan od vernika, uz izričitu želju da zadrži toplinu anonimnosti. On ocenuje da se na liturgijama koje nisu praznične ovde može sresti stotinak ljudi u božjim hramovima - pedesetak u Sabornoj, po desetak u Šapranačkoj i Sobinskoj crkvi. - Uvek dolaze isti ljudi. Uprava crkve ih maksimalno iskorišćava, rade za male pare, na crno. I obavezno ih, posle izvesnog vremena, menja, čim ih potroši - opisuje naš sagovornik neveselu stvarnost. On ocenjuje da vernika ima najviše među intelektualcima, koji su Boga spoznali svesno, i među “prostim” svetom, koji reaguje emocionalno. Najveći broj, obični ljudi, daleko su od vere, i možda upražnjavaju tek nekakavu tradiciju. Situacija je, dakle, daleko od kvalitetne. Oni koji je dobro poznaju kažu da nikakve dileme nema - iz “odavde” vode samo dva puta. Na prvom, onom formalne i pogrešne religioznosti, čeka reč Hristova: “Pomrećete u grehu svome” (J. N . 8:21). Na drugom, istinski religioznom, takođe govori Hrist: “Poznaćete istinu i istina će vas osloboditi” (J. N. 8:32). Naravno, put će svako pojedinačno izabrati, uz punu svest da je potpuno odgovoran za svoj izbor. Ili, možda i bez nje, svejedno. Saša Stojković

Komentari