Izvor: OK Radio - U fokusu - Sreda 20.12.2023 - 11:16

Uprkos dehumanizujućim odlikama verbalnog nasilja i uprkos činjenici da su mete govora mržnje kao pripadnici profesije a ne kao pojedinci, novinari ovakve štetne prakse doživljavaju na subjektivnom planu kao izrazito ugrožavajuće i preteće po njihove svakodnevne živote, porodicu i druge odnose sa ljudima

Ovo je samo jedan od zaključaka u istraživanju koje su sproveli Čedomir Markov i Ana Đorđević iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

“Svi ispitani novinari saglasni su u stavu da je verbalno nasilje nad novinarima nedopustivo do te mere da deluje da ni sami, iako izloženi govoru mržnje jednom ili više puta, nisu dopustili da ih takva praksa ometa u životu, pa tako neki od njih prave razliku između toga da su mete, ali ne i žrtve govora mržnje.

U prvi plan izbija njihova profesionalna uloga, osećaj da samim tim što izazivaju negativnu reakciju onih čije problematične aktivnosti raskrinkavaju, znači da dobro rade svoj posao.

Naglašavaju važnost očuvanja profesionalnog integriteta uvek i uprkos govoru mržnje i drugim aktima nasilja prema njima”, neka su od zapažanja autora, nakon sprovedenog istraživanja.

Usled izrazitih i učestalih verbalnih napada uz elemente realne, novinarima ne biva ugroženo samo mentalno već i fizičko zdravlje.

Neki od njih izveštavaju i o povišenom pritisku, anemiji, srčanom udaru, kolapsu imunog sistema.

Govor mržnje, posebno preteće poruke, stvaraju psihološki i faktički nebezbedno okruženje u kome se novinari sami i članovi njihove porodice drže u stanju anksioznosti, straha i nepoverenja.

„Svaki dan se živi u nekoj strepnji šta je sledeće, koju su mi sledeću sliku okačili, ko me je prozvao na televiziji, šta su napisali”, izjavila je jedna novinarka.

Neposredno nakon verbalnog napada, a posebno ukoliko je on ponovljen, novinari proživljavaju simptome traume ili posttraumatske simptome

U pojedinim fazama dolazi do depresije i izolacije.

Dalje se u istraživanju navodi, da se novinari sa ovakvim posledicama nose na različite načine: većina njih insistira na daljem obavljanju novinarskog posla još bolje i profesionalnije nego ranije, smatrajući da se sa govorom mržnje mora nositi kao sa delom novinarskog posla, uz blokiranje ili ignorisanje štetnih sadržaja.

Kako je rekao jedan ispitanik: „Ako pišeš istinu, nemaš čega da se plašiš.” Oslanjaju se na profesionalnu podršku i solidarnost drugih novinara, mada izjavljuju da postoje kolege koje iz straha smeju samo privatno, ali ne i javno da ih podrže.

Najvažnija mera za sve novinare, pored novinarske solidarnosti, jeste institucionalno reagovanje koje najčešće izostaje, pa pojedini od njih navode slučajeve kada su pripadnici policije stajali sa strane i ignorisali napade koji su novinarima u njihovom prisustvu bili upućeni od strane agresivnih građana.

Svi ispitani novinari redovno prijavljuju slučajeve napada na njih nadležnim institucijama i, uprkos očekivanju niske responzivnosti i rešavanja tih slučajeva, smatraju da tako ostavljaju tragove u pravosudnom sistemu – evidenciju o napadima i evidenciju o institucijama koje ne reaguju.

 

 

Komentari