Izvor: OK RADIO - U fokusu - Nedelja 17.03.2013 - 10:19

Tomislav Toma Đorđević (72), iz Vlasa, bio je poštar u tri rejona koji su obuhvatali 10 sela u Poljanici kod Vranja, od 1965. do 2001. godine, kada je otišao u zasluženu penziju.

Punih 36 godina je raznosio radost i tugu, iščekivanja i strepnje, bio omiljen poštar - sudionik uzleta, ali i propasti sela u Poljanici.  

- Kada sam počeo da radim kao poštar posla je bilo preko glave. Bio sma zadužen za sela: Stance, Roždace, Trstenu, Dragobužde, Uševce, Dobrejance, Drenovac, Sekirje, Smiljević i Urmanicu. Tih godina svako sa svakim se po selima tužio.

Bilo je mnogo naroda, aktivnih kuća po selima, veći deo stoke se čuvao da se proda i ostavi para po strani za porez i advokate. Imao sam po 40 sudskih poziva na ručni potis mesečno, a, tek, ostalo – počinje priči Toma Poštar.   

Oduvek je san svakog visprenog mladog Poljančanina bio da obuče državnu uniformu, pa tako i Tomin. Ali, put do zaposlenja za mnoge je bio uzaludan, samo za njega ne.

- Završio sam četiri razreda osnovne, a kasnije kurs za poštara. Bio sam sin četničkog poručnika Vase Đorđevića, koji je posle rata, u dva navrata robijao.

Zbog očeve prošlosti imao sam problema oko zaposlenja. Sedamnnaest puta sam podnosio molbu i najzad bio primljen, zahvaljujući upornosti jer sam vlastima sigurno dosadio – kaže Toma.

Kao poštar morao je da se stalno dokazuje, da pazi, jer su na njega gledali drugim očima. Pošta je svakodnevno dolazila iz Vranja.

- Poštu smo raznosili  ja i Sreten Stanković. Najteže je bilo zimi, kad smo se probijali kroz smetove kako bismo stigli do udaljenih kuća u planinskim selima.

Poznavanje puta u tim uslovima je spašavalo glavu. Jedna greška i više nam ne bi ni kosti našli. Stalno smo bili u snegu, u opancima i vunenim čarapama – navodi Toma.

Svaki dolazak kući u zimskim uslovima, a radilo se od šest ujutru do šest uveče, bio je ritualan za celu porodicu.

- Supruga  Dušanka i ćerke Snežana i Krunica su se mučile da mi skinu mrzle opanke i čarape s nogu. Ponekad su to morale nožem da urade.

Noge su bile kao žar crvene, promrzle, otopljavanje je bilo i više nego bolno.

Koliko, puta bi mi otpala koža s prstiju. Posledice tih smrzavanja su danas nedostatak cirkulacije i uvek hladne noge, bolovi u tabanima koji ponekad znaju da budu nesnošljivi – ističe Toma.  

U početku je poštu isključivo raznosio peške ili na konju. Znao je da zimi u jednom pravcu pređe po 18 kilometara. Kad bi se kući vratio sa konjem nije se znalo ko je umorniji.

Tek, kad je kupio motor „apn 4“, sredinom 70-tih godina prošlog veka, laknulo mu je.  Barem, leti nije morao da muči sebe i konja.

Raznosio je raznu poštu, ali se najradije sećao telegrama koji su ljudima donosili radost i sreću, kao familiji Samardžici iz Trstene kad je doneo telegram u kome je bilo ime, od kuma Josipa Broza Tita, za njihovo 10.  dete.

- Novogodišnje čestitke bi pravile veliki problem da se nisam dosetio kako da ih raznesim.

Kupio bih dovoljno „svilenih“ bonbona i delio deci u školi u Vlasu, a onda i čestitke, gledajući ko je i iz kog sela da ih raznese.

Znao sam svako dete koje je najrazboritije, ali znali su i oni mene, zato sam morao da imam bonbona u džepu preko cele godine – priča Toma.

Poštari su bili omiljeni po selima, posebno u vreme kada su se mnogi iselili u inostranstvo. Svaka vest o njima putem pisma bila je povod za pravo slavlje u porodicama.

- Delili smo sreću i radost sa tim ljudima, ali i tugu kada bi ih njihovi sinovi zaboravili, ne bi se javljali mesecima.

Neki su slali pismo jednom godišnje, neki se nisu ni javljali.

Nije bilo lako kad te neko od starijih ukućana čeka na putu, ispred kuće, a ti mu pogledom nagovestiš da nema pisma – ističe Toma.

D. Đorđević

Komentari