Izvor: OK RADIO - U fokusu - Nedelja 31.03.2013 - 11:25

Porodica Ilić iz planinskog sela Stance kod Vranja, ima prostu filozofiju opstanka na vekovnom kućnom ognjištu: težak posao - lep život.

Čine je tri generacije, starica Dušanka, njen sin Boško sa suprugom Divnom i unuk Dejan sa suprugom Vesnom. Ako da bog biće i prinove, kažu, pa i četvrta generacija živeće u slozi i ljubavi.

Ovi vredni ljudi odmah će vam reći da se bave poljoprivredom, kao i njihovi preci, da imaju vodenicu koja danas melje samo za njih, da ne bi mogli da opstanu da nemaju sve mašine i alatke koje popravlja i sređuje za rad Dejan, koji je u Vranju izučio i položio za kovača.

Boško objašnjava način na koji su stekli mašine i alatke, što im je omogućilo da radom mogu da žive komotnije od mnogih po selima, ali i gradu.

- Moj deda Mika je od svog oca Radivoja naučio vodeničarski zanat, a potom ga preneo meni. Govorio je, videvši kako se sela prazne i mladi ljudi odlaze bez povratka u gradove, da će vodenica jednog dana mleti samo za nas.

Zato je oca Žiku poslao 1971. godine na rad u Vupertal u Nemačkoj da kao građevinac svaku zarađenu marku ostavlja po strani i donosi kući.

Od očevih para napravili smo novu kuću, pomoćne prostorije, kupili traktore, kasnije i sve ostale mašine potrebne za poljoprivredu. Samo tako je moglo da se opstane u selu i ostane da živi - počinje priču Boško.

U njihovoj kući uvek se zna recept za uspeh - red i disciplina, sloga i međusobno poštovanje.

- Radom, uz pomoć oca Žike, stekli smo dosta, taman toliko da napravimo kuću u vranjskom naselju Rudina. Dvadesetak godina u njoj žive stanari, mi ne, nikad nismo videli za sebe perspektivu u gradu.

Nismo želeli da radimo po fabrikama, da služimo jeftino druge, već sami sebe, ne strepeći za neizvesnost kao što su glad, neplaćeni računi državi i drugo - navodi Boško.

Kao što je deda Radivoje brinuo o budućnosti sina Žike, a ovaj o Boškovoj, tako je i Boško brinuo za Dejana.

- Rešili smo da Dejan ode u Vranje i izuči za kovača, da postane majstor. Zanat je učio kod majstora Zorana Jankovića Drde, na Rudini.

Velika je sreća bila za našu kuću kad je položio sa vrlo dobrim uspehom i dobio diplomu za školovanog kovača, 2004. godine. Sada je lako, ima radionicu, sav potreban alat, radi za naše potrebe, ali i drugima kojima je potreban - kaže Boško.

Dejan je tih mlad čovek koji zna šta hoće, a to je da nastavi porodičnu tradiciju, održava ognjište i unapređuje gazdinstvo.

- Ima posla za kovača, održavam naše mašine, ali dolaze i mušterije iz sela, iz Vlasa, Uševca, Roždaca, Trstene, Dobrejanca, iz cele Poljanice.

Najviše klepam raonike, sekire, motike, kopače, freze, pravim klinove za drva, a da sam pravi majstor pokazao sam pravljenjem prikolica za drva sa sistemom za kočenje, kako manjih šumskih za četiri do pet kubika, tako i onih velikih, dvorednih za 12 - sa ponosom priča Dejan.

Ilići imaju pet krava, ne zna se koja je od koje lepša za oko, sve daju dovoljno mleka, jer imaju najkvalitetniju prirodnu hranu, seno i prekrupu iz vodenice.

- Vodenica sada radi za nas, a nekad, u sezoni, po tri meseci smo spavali sa dedom na smenu, toliko se mlelo. Ljudi su donosili žito na konjima, po 120 do 150 kila, zapisivali smo u sveske, potpisivali i određivali datum predaje brašna ili prekrupe. Naplaćivali smo najviše u brašnu, tada je ujam bio pet odsto - ističe Boško.


 

Komentari