Izvor: OK RADIO - U fokusu - Nedelja 27.01.2013 - 07:58

Posle saznanja sa pare redovno stižu u vranjske fabrike obuće, radnici su pokušali da o tome razgovaraju sa vlasnicima.

Na prvom sastanku žena koja je otkrila čitavu priču pitala je direktora da možda njihove zarađene pare ne okreće i sebi donosi prihod, dok oni čekaju crkavicu kako bi mogli da prehrane decu i sebe.

Plate su bile u rasponu od 4.000 do 6.000 dinara.

- Direktor je pobesneo: «Marš napolje, za tebe nema više posla»! Najurio je radnicu, istog momenta! - ističe Stanko.

Pomenuta radnica je otišla kući uplakana, što je dirnulo njenog oca. Otišao je u inspekciju, gde je imao poznanika i slučaj prijavio.

- Odmah su reagovali. Došla je inspektorka, ljuta kao ris. Tražila je knjige, gestakulirala rukama kao da preti, radnici su u sebi potajno likovali.

Onda je izašla supruga od direktora i pomenutu inspektorku odvela u svoju kancelariju. Ne za dugo, prisustvovali smo dirljivom prizoru.

Gazdarica je ispraćala inspektoru sa povećom kesom u ruci. Srdačni pozdravi, samo što se nisu izljubile - kaže Stanko.

Kasnije su od jednog magiacionera saznali da je pomenuta inspektorka dobila dva para cipela na poklon i utvrdila da nema prekršaja radne discipline.

- Nisam mogao da to da podnesem. Sretnem direktora u krugu fabrike i pitam ga šaljivim tonom: «Daj isplati me, možda ću sutra da umrem, neću da mi žena pojede platu»?

«Kad bude novca bićeš isplaćen! Slušaj, Stanko, ako ti se ne sviđa možeš da napustiš posao. Ovog časa najmanje desetoro njih čeka da bude primljeno.

Ej, bre, čoveku, celo «Jumko», «Koštana» ne rade. Ljudi mole za hleb, sramota ih da preturaju po kontejnerima. Ti si azdisao, ne znaš šta hoćeš»? – bio je besan - priča Stanko.

On je znao šta hoće. Istog trenutka napustio je posao. Zakleo se da više neće da radi u firmama svojih dojučerašnjih rukovodilaca iz «Koštane».

Ali, na red su stigli «divljaci», majstori koji su radili za gazde i nudili posao.

- To su ljudi, moje kolege, sa kojima sam nekada zajedno zarađivao parče hleba. Zovu te telefonom, znaju da će muka da nas namami na udicu.

Radilo se dva puta godišnje, po mesec dana. U septembru i januaru, sezonski. Tada ožive podrumi, razmile se obućarski radnici kao pacovi.

Dolaze po koru hleba. A ona preskupa, brate! Isplaćuju te na deset dana, tako što primiš dva sledovanja, a od trećeg nema ništa.

«Biće, biće, biće».., i na tome se završi. Majstori zgrnu te pare, jer su većinom nepismeni za posao, kada se preračunaju nemaju zarade i onda drž' od radnika.

Od koga, bre, od svojih dojučerašnjih kolega! Mnogi od nas su tužili, ali džabe.

Sve, bre, to povezano kao svinjska creva, samo da gubiš vreme i zdravlje - priča Stanko.

On kroz ironičan smeh prepričava kako je radio kod jednog svog kolege, u podrumu, a mesec januar.

- Radilo se od sedam ujutru do dva popodne. Zima čoveče, puca led napolju! Mi kao u kokošinjcu. Nabacili na sebe sve što može da se nabaci, kao kokoške perje.

Narogušeni, radimo i davimo se u lepku koji nema nikakvu deklaraciju. Na zidu kalorifer, veličine foto aparata.

Uđemo ujutru. Dvanaest radika sa gazdericom. Pita, ona: «Ko'lko je sati»! «Sedam»! - kaže neko. «Pustaj»! Pusti se kalorifer. Duva ili ne duva – isto ti!

«Gasi»! – čuje se gazderičin prekoran glas. Malo kasnije, opet: «Kol'ko je sati»! «Sedam i petnaes'»! - opet isti glas. «Pustaj»! i tako ponavlja se u sedam i trideset, sedam i četrdeset pet i osam časova.

E, a posle «puštaj», u osam časova, sledi nasmejano lice gazdsrice koje pita zagonetno: «Koj ga pusti kalorifer? Otople, ajde da se raboti»! – priča Stanko.

Jedno mu nije bilo jasno. Ta žena, gazdarica, radila je u istim uslovima od sedam ujutru do sedam uveče.

- Da si mogao da je vidiš. Sama priča: «Ako hoćete da vam je toplo dole da obučete kratke gaće, pa hulahopke, onda dugačke gaće, pa debele pantalone i umotajte struk sa širok i debel šal.

Na noge letnje čarape, pa jesenje i na kraj vunene, ručno pletene. Gore, majice dve tri, razne veličine, potkošulja, rolka, vuneni džemper, kožuh.

Na glavu kapa, dovoljno je oči da se vide i prsti na rukama da mrdaju. Da se šije, kroji, lepi i čas će prođe vreme» - kaže Stanko.

On je danas, kaže, opet svoj na svome. Kada se spustao sa planine, u Poljanici, bili su više gladni nego siti.

Sreću su potražili u gradu. Kratko je trajalo. Opet su, više gladni nego siti.

Para od skuvanog pasulja napada nozdrve. Sećamo se reči iz nebitnica: «I suv lebac je slatak, samo ako ga ima»!
 

Komentari