Klub se tako našao u jednoj od najtežih situacija u svojoj 65 godina dugoj istoriji. 

 

Prvo, oni koji prate Dinamo, većina njih, smatra da je klub u organizacionom rasulu, da je „pušten niz vodu“, da zbog nedostatka novca dolazi direktiva iz opštine: „Ko hoće da igra iz razonode može, ko neće neka ide“.

 

Drugo, Dinamo je opet u raljama politike, one primitivne, populističke, po principu: „Treba sve urušiti, a onda se pojaviti kao spasilac“. 

 

Ali, da li je trenutno tako? Da li stotinak navijača, od toga polovina rodbina mladih fudbalera, koji aplaudiraju, i polovina rodbina onih koji ne igraju, koji zvižde i vređaju, mogu biti politički dobitak? 

 

Da je ponovo politika uvlači u klub, govori priča koja dolazi iz Dinama, da se kao spasioci pojavljuju funkcioneri, ovoga puta Jedinstvene Srbije. 

 

Ovde se postalvja i stalno pitanje povratka nekadašnjeg predsednika Nebojše Zupančića (SPS) na čelo kluba, što se stalno uzaludno najavljuje. 

 

- Gradonačelnik nije naivan kada Zupančiću ne daje da dođe u Dinamu, jer postoji nepremostiv (ne)fudbalski jaz između Zupančića i Dejana Ivanovića (zbog Izveštaja radne grupe o zloupotrebma u Dinamu, prim. aut.). 

 

Obojica su mu bili verni  saradnici kada se  odlučivalo u Dinamu i prema obojici ima obavezu – kažu dobri poznavaoci prilika u klubu.

 

Treće, ono što najviše može da pogodi iskrene ljubitelje fudbala i navijače Dinama, koji dolaze u sve manjem broju na stadion, je da ne postoji volja i da manjka hrabrost bivših igrača, trenera i sportskih radnika da izraze svoje nezadovoljstvo trenutnim stanjem, ali i da daju konstruktivne predloge za izlazak iz krize.