Vranje - Bombardovanje Srbije od strane NATO pakta koje je počelo 24. marta 1999. godine, a završilo se 10. juna iste, ne sme da se zaboravi radi budućih pokolenja.
Bombarodovanja Surdulice (Surdulica.org)
Koje je strahote doživeo jug Srbije govori sudbina porodice Milića iz Surdulice i drugih koji su izginuli u podrumu porodične kuće, 27. aprila 1999. godine.
Ulica Zmaj Jove u Surdulici je pusta, a u ulici stoji nova kuća Vojislava Milića u kojoj niko ne stanuje. Tog kobnog 27. aprila 1999. dve bombe su pale na staru kuću, poginulo je devetoro ljudi, od kojih su šestoro bili Milići.
Vojislava Milića poslednji put reporter OK Radija video je 2009. godine.
Živeo je u staroj porodičnoj kući pored novosagrađene sa ćerkom Milicom i zetom Draganom. Nije izlazio iz kuće. Crninu nije skidao od bombardovanja. Govorio je tiho, skoro apatično.
- Šta sam Bogu skrivio? Što mi onaj "milosrdni đavo" odnese moje najmilije? Zašto me mene zaviše u crno, ubiše sve u meni, samo srce se još drži, nenašlo se dabogda.
Što ne pukne, da skrati muke? Ne mogu, sinko, više - pričao je, dok su krupne suze kvasile izbledelu plastičnu mušemu.
Na mermernoj ploči postavljenoj na praznoj kući Milića stoje imena poginulih: Stamenka (66), Aleksandar (37), Vesna (37), Miljana (15), Vladimir (12) Milić, Miomir Milovanović (17), Vojin, unuk od ćerke Milice, i komšije Dragan Ivanović (37), Staniša Đorđević (32) i Stana Rašić (48).
- Useliše se deca, ali dvestotinak metara dalje na mesno groblje! Pogibeše mi žena, sin, snaja, njihovo dvoje dece i unuk od Milice, mili moj Miki, i njega pojede crna zemlja.
Evo, godinu dana ne idem na groblje. Ne palim sveće. Ne mogu, sinko, da gledam u crnu ploču.
Kukavica sam, star, a kukavica, ne mogu da dignem ruku na sebe, ne mogu, a hoću - pričao je držeći čelo šakom.
Taj dan, koji mu je uništio sve, urezao mu se u pamet.
- Ujutru me pozvao komšija Toma, koji živi pored kasarne, da mu promenim desetak crepova na kući. Pre toga su gađali i kasarnu i sve kuće u okolini su bile oštećene.
Kad sam završio posao, seli smo da popijemo kafu. "Hajde, da naberemo koprive za pitu, pored ograde od kasarne", kaže mi.
Pođemo, beremo, a avioni lete. Bilo je popodne, 12 sati kad nešto puknu tako silno da nas odbaci desetak metara.
Padosmo na zemlju. Mislim, pogodiše kasarnu. Onda još jedna bomba. Lete gromade od kuća, delovi nameštaja, vrata, crepovi. Pokrismo glave rukama.
Toma potrča prema svojoj, a ja prema svojoj kući. Trčim, noge lete. Nešto me tera, neka sila. Srce bije, hoće da izleti iz grudi.
A kuće nema! Sve propalo u zemlju. Kopam rukama, vičem, vrištim. Čujem neki glas. Bacam onaj šut, pomeram gromade, izvlačim komšiju Stojanču Petkovića.
On krvav, trese se, pada u nesvest. Kukam, nebo odjekuje, padam i više se ničeg ne sećam.
Probudio sam se u bolnici napunjen injekcijama. Gledam u doktora, on vidi moje pitanje: "Žao mi je", kaže, plače. Plačem i ja.
Tražim da me uspavaju zauvek. Molim. Opet, padam u neku komu.
Izašao sam da sahranim svoje najmilije. Proklet bio dan kad sam se rodio - zaridao je.
Vojislavu Miliću želja se ispunila 2011. godine. Skrhan od bola, živeći na čašici rakije i bezbrojnim cigaretama, umro je u snu.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju Lokalne vesti
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
