Dejan Tasković, član Planinarsko speleološkog kluba Dvig iz Vladičinog Hana, uspeo je da nedavno osvoji najviši vrh Ararata, planine koja se nalazi u Turskoj, pominje se u Bibliji i sveto je mesto za Jermene.
FOTO: Kristijn Karlušić
Planina Ararat je najviši vrh u Turskoj, snegom pokrivena uspavana vulkanska kupa visoka 5.165 metara, nalazi se na severoistoku zemlje, 16 kilometara zapadno od Irana i 32 kilometara južno od Jermenije.
U Knjizi postanja ova planina se označava kao mesto gde se nasukala Nojeva barka posle potopa. Ararat je nacionalni simbol Jermenije i nekada je bio jermenska teritorija dok nije pala pod tursku kontrolu oko 1915.
Planina Ararat predstavljena je u središtu grba Jermenije. Ararat se jasno vidi iz svih delova u Jermeniji, uključujući glavni grad Jerevan. Bez obzira na to, turske vlasti strogo kontrolišu strance koji se penju na Ararat i ne dozvoljavaju Jermenima uspon.
Tasković priča kako je već dugo godina imao želju da se popne na Ararat, te da je splet okolnosti hteo da to bude baš ove goodine i to nakon preležanog kovida.
- Bilo je tu planinara iz nekoliko klubova u Srbiji, zatim iz Hrvatske i Makedonije, a vođa ekspedicije je bio Zoran Pavlović iz Predejana.
Ararat je za planinare atraktivan zbog svoje visine, zatim zbog položaja gde se nalazi i zbog njegove istorije.
Još pre nekoliko godina, članovi našeg kluba organizovali su uspon na Ararat, ali ja tada nisam mogao da idem, te se moja želja da osvojim njegov najviši vrh ostvarila ove godine.
Za ulazak u Tursku bila je potrebna potvrda o vakcinaciji ili negativan test na koronu. Od Beograda do Istambula smo išli avionom, potom takođe avionom do mesta Van, a odatle autobusima do mesta Dogubajazit.
To je mesto odakle kreću ekspedicije koje planiraju uspon na Ararat – priča Tasković.
On dodaje da su Ararat osvajali u etapama, upravo zbog njegove visine. Prv bazni kamp je bio na 3.200 metara, gde je bio postavljen logor, od strane vodiča. To su uglavnom Kurdi koji žive u toj oblasti i kojih ima najviše u tom delu Turske.
- Organizacija je bila fenomenalna, imali smo obezbeđenu hranu, šatori su već bili postavljeni tamo, odmorili smo tu jedan dan, a sledećeg smo ustali i nakon doručka popeli se u drugi bazni kamp na 4.200 metara.
Tu smo radili aklimatizaciju i posle provedenih nekoliko sati, vratili smo se u prethodni kamp, proveli tu još jedan dan i na kraju se sledećeg dana, oko 16 časova vratili opet na 4.200 metara. Odmarali smo sve do ponoći, a onda smo iza ponoći krenuli na završni uspon, koji je na 5.137 metara.
Bilo nam je potrebno negde oko 6 časova da se popnemo na vrh Ararata, ranom zorom – kaže Tasković.
Za ovu ekipu planinara, kako kaže, Ararat nije bio nešto tehnički zahtevan, jer nije potrebna neka alpinistička oprema, sve do 4.700 metara. Odatle kreće lednik, kada planinari stavljaju dereze na obuću zbog kretanja po ledu.
- Odatle laganim usponom izbili smo na vrh Ararata. Prizor koji se ukazao, pogled sa vrha ove svete planine je dar, nagrada. Zora na Araratu je nešto fascinantno.
Bilo je prilično hladno, duvao je hladan vetar. Oko pola sata smo se zadržali na vrhu i onda smo lagano krenuli nazad u kamp na 4.200, a nakon odmora, vratili se u logor na 3.200 metara gde smo prespavali, a narednog dana se spustili u Dogubajazit.
Jedan od osnovnih motiva koji me je terao da idem napred, ka vrhu Ararata bio je taj što je to posebna planina, sveta planina za Jermene, za hrišćane.
Imali smo borbu u sebi. Meni je bilo najteže negde u 4 ujutru, kada je hladnoća veoma velika, kada vetar počinje malo više da duva. Bilo je oko minus 12, ali zbog udara vetra, subjektivni osećaj je da je mnogo hladnije.
Ali bio sam rešen da se popnem, iako sam imao borbu u sebi, jer sam prošle godine bio bolestan od korone i nisam stigao dobro da se spremim, kao u nekim ranijim pohodima.
Zbog korone i svega, imao sam više kilograma, nisam stigao ni jedan ozbiljniji lekarski pregled da uradim. Kad god bi bilo teško pitao sam se da li je to posledica korone, viška kilograma, da nisam fizički spreman, ili je možda posledica visinske bolesti.
Onda bih usporio, napravio pauzu, pojeo nešto slatko, to su bile neke moje borbe, ali u razgovorima posle, video sam i da su drugi, sem Zorana Pavlovića, imali slična iskušenja – kaže Tasković.
Dejan Tasković je major policije, radnik Uprave granične policije i komandir u stanici granične policije Prohor Pčinjski.
Kako kaže, sa drugarima planinarima, nastaviće da osvaja nove planinske vrhove u zemlji i inostranstvu, kad god je u prilici.
Slađana Tasić
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
