Zivot i stil - Nedelja 07.04.2019 - 12:29
SRPSKI KRSTUR - Do pre dvadeset godina srpsko nebo krasilo je oko deset parova orlova krstaša, ptice koja krasi grb Srbije, a danas je taj broj spao na jedan par - Boru i Eržiku, koji žive nedaleko od malog vojvođanskog sela Srpski Krstur.
Orao krstaš FOTO: gobirding.eu
Taj par je u poslednje dve godine izrodio tri mladunčeta - pre dve godine rodili su se Duško i Lilika, a prošle godine na svet je došla i Nada, koja je, simbolično, baš to ime dobila u nadi da će krstaš ipak preživeti u Srbiji, navodi
RTV Vojvodine.
Poslednji preostali par te ptice u Srpskom Krsturu čuvaju članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije u okviru međunarodnog projekta "Panon igl lajf" (Pannon Eagle Life), koji naša zemlja sprovodi u saradnji sa Češkom, Slovačkom, Austrijom i Mađarskom.
Prema rečima Milice Mišković, predstavnice Društva, reč je o projektu koji je započet pre tri godine uz finansijska sredstva Evropske unije, a u cilju zaštite ove globalno ugrožene vrste.
Orao krstaš je evroazijska vrsta, a danas je, objašnjava Mišković, mnogo više ima u mongolskim i kazahstanskim stepama, dok je u Evropi, za razliku od ranijih vremena, njen broj drastično manji.
Na primer, navodi Mišković, do pre dvadeset godina na Fruškoj gori bilo je tri para orla krstaša, a u Deliblatskoj peščari čak sedam ili osam.
Danas ih tamo više nema, a jedini preostali par u našoj zemlji svoje gnezdo je svio na granama kanadske topole u stepi blizu sela Srpski Krstur, gde je i ove godine položio jaja.
Razlog zbog kojeg je orao krstaš postao još jedna u nizu ugroženih vrsta je isti kao i kod drugih životinja - ljudi, jer, kako kaže Mišković, sva prirodna staništa ljudi su uništili i iskoristili za poljoprivredu, naselja ili industriju.
"Staništa poput ovog u blizini Srpskog Krsutra više nema. Kada pogledate u Vojvodini svuda imate naselja, a orlu krstašu je potrebno izolovano stanište, jer su osetljivi na ljude, a osetljivi su s razlogom, naučili su da su ljudi nešto što njih proganja, uznemirava i lovi", ispričala je Mišković.
Ekipa Tanjuga dobila je ekskluzivno pravo da sa svega 500 metara od gnezda snimi ove ptice, a predstavnici Društva, inače, ne dozvoljavaju da se gnezdu priđe na bliže od kilometar, pošto krstaš, kako su objasnili, ima odličnu percepciju i može da oseti prisustvo čoveka sa velike daljine.
Orao krstaš je nekada bio trofejna ptica za mnoge lovce – lepa i velika, sa rasponom krila od dva metra, a opet, pristupačna, jer ne živi u planinama, već u stepama, što je, takođe, umanjilo njihovu populaciju.
Osim nedostatka staništa, razlozi zbog kojih ova ptica nestaje su i nedostatak visokih i starih stabala, koja oni obično biraju za svoje gnezdo, a najveći problem za njih, kaže Mišković, jeste trovanje.
"Trovanje je začarani krug. S jedne strane ima ljudi koji namerno bacaju zatrovane mamce za pse, šakale ili lisice, a ironija je što ptica leti i onda će pre da snimi mamac nego životinja sa zemlje. Druga stvar, poljoprivrednici i dalje koriste pesticide koji su zabranjeni u Srbiji, poput furadana, koji je usmrtio veliki broj životinja", kaže Mišković.
Zato su pored čuvanja gnezda jedinog preostalog para orla krstaša od lovokradica, prisustva poljoprivrednika, oluja, ističe ona, Društvo i Lovačko društvo "Srpski Krstur", koje im u tom poslu pomaže, zaduženi i za čuvanje staništa od postavljanja otrova i podizanja svesti građanima koliko je to opasno.
"Ako bi se jednoj od ove dve ptice nešto desilo mi više nemamo tu vrstu u Srbiji, a stoji nam na grbu i dičimo se time. To je stvarno jedna velika ironija", rekla je Mišković.
A kako je orao krstaš završio na srpskom grbu i da li je baš ta ptica bila inspiracija?
Mišković navodi da je od pojedinih ljudi o tome čula dve vrste predanja, a jedna od njih kaže da je to ptica koja je najviše viđana na ovim prostorima i koja se gnezdila na hrastu - drvu koje naš narod smatra svetim.
"Mi smo hrast doživljavali kao svetinju. Posebno te stogodišnje hrastove koje smo obeležavili krstom. Krstaš voli takvo drvo, i zato je i dobio taj narodni naziv, jer su ljudi viđali velikog orla na svetom drvetu. Nekako nam je logično da je ptica, koja je imala takvu simboliku u narodu, bila inspiracija za grb", ispričala je Mišković.
Druga priča, nastavlja ona, kazuje da mi nismo jedini na čijem je grbu orao krstaš i da smo ga najverovatnije preuzeli od drugih, jer su i rimski imperatori, austrijski carevi, Napoleon Bonaparta, pa čak i Nemci za vreme Drugog svetskog rata prepoznali tu pticu kao simbol i koristili je na svojim zastavama ili pečatima.
Heraldičar Nemanja Štiplija smatra da se na našem grbu ne nalazi orao krstaš i da orao sa grba nema nikakve veze sa bilo kojom pticom iz prirode, već da je reč o heraldičkom srebrnom dvoglavom orlu.
"Dvoglavi orao dolazi iz vizantijske tradicije, što je univerzalni simbol jedinstva - istoka i zapada, crkve i države. U današnjem grbu Srbije orao je definisan kao heraldički srebrni dvoglavi orao i ne pominje se da li je to neka posebna vrsta orla. U heraldici postoji osnovno pravilo da, ako je nešto prirodno, da se u opisu grba stavi - orao je prirodan i sadrži te i te elemente", naveo je Štiplija za Tanjug.
Bez obzira da li je ili nije krstaš na srpskom grbu, činjenica je da ta vrsta u našoj zemlji izumire i potrebna joj je pomoć da bi opstala, a kako kaže Mišković, izgledi za to su mali.
"Ali, mi smo optimistični, jer nam dobre vesti stižu iz Mađarske. Oni su 1995. spali na 30 parova krstaškog orla i od tada su puno uložili u projekte, tako da danas imaju oko 150 parova. Pošto se kod njih krstaš oporavlja, moguće je da se neke jedinke spuste ovde i da sa našim mladim pticama oforme par", rekla je Mišković.
Međutim, dodaje ona, za tako nešto potrebno im je dobro stanište, mirno i izolovano od ljudi, ali i stari, visoki hrastovi, kakvih, takođe, u Vojvodini više nema, jer je i to, za nas sveto drvo, snašla ista sudbina kao i orla krstaša...
RTV, OK Radio
Vrati se na kategoriju Zivot i stil
