Najnovija dešavanja, kod nas, a pre svega u svetu, ponovo su pokrenula pitanje - kakvi smo mi to Srbi ljudi, ili, zašto još uvek važi poslovica „u Srbiju Srbi, u Vranje Vranjanci“?
Eto, bio pre neki dan bivši vranjski političar kao član zvanične delegacije u poseti donskim Kozacima.
Prisutni pričaju da mu se ništa nije dopalo tamo - nigde petokraka, ništa komunizam, sve neke carističke insignije, pa ga još terali, zamisli, da ljubi ikonu!
Na kraju, kad je ustanovio da nema čak ni Putinove slike, totalno popizdeo - Braćo kozaci, dal ste vi uopšte Rusi - svedoče prisutni da je pitao.
E, to još zvuči kao dobar vic prema onome što se dešavalo u Kumanovu.
Naš grešni predsednik, predsednik sa greškom ili greškom predsednik, kako vam drago, lepo je primljen u Skoplju, čak su ga i na „Rakijadu“ vodili, al za Kumanovo mu jasno rekli - Master Tomo, sam si u toj avanturi.
I sad, sramote - naši svi: vojska, doduše bez ministra, pa policija, sa sve premijerom, pa Toma, pa naši lokalci, pa ovaj i onaj, ali niko od domaćina, osim izvesnog Saška Nedeljkovića, prvog zamenika seketara kabineta u nekom ministarstvu.
Ono, i pošteno je tako - šta ima mi u tuđu majku da pravimo dete?
Nema sumnje, Kumanovo je za nas tuđa majka. Pa zar nije Priština osloboođena ropstva samo jedan dan pre Kumanova, pa nikom ništa, to tamo ne slave ni naši ni njihovi.
Al za Kumanovo im nešto zapelo, to kao neki značajan dan, kad je Srbija bila velika i kad je nešto, negde, značila.
Možda je tako i bilo, nekada. Al danas i ovde Srbija je mala, slaba, nikome, pa ni nama samima, značajna.
I šta imamo mi tako mali, ni sebi značajni, da se prčkamo i po tužim zebrinjacima slavimo neke naše davne, a slavne pobede?
Šta ima da se busamo u grudi, kad nam je to busanje, evo još malo pa potpuno, došlo glave?
Da nije, zar bi bilo dovoljno maloumnika da na FB-u prave grupu svih onih koji se raduju što je „Sendi“ pobio neke Amerikance?
Radovati se nečijoj smrti? Nekih dalekih, nepoznatih ljudi? I to javno, i grupno?
Pa posle, mrzi nas svet. Šta ima oni da nas mrze, kad smo mi sami sebi sasvim dovoljni?
I sad, mi Vranjanci, koji i nismo neki posebni Srbi, kako se u svemu tome snalazimo?
Jadno, mora se priznati. Nit smo ono, četnici sa nožem u zubima, nit smo pa ono kompjuteraši sa ovolikim cvikerima. Negde između, ili, još gore, nigde posebno.
Zato tako i prolazimo. Da malo srbnemo, da nas zakači to ludilo, možda se negde i plasiramo. Al ne, mi se držimo za prženicu i komenjak, i sad, kad smo osušili drva, ko je kao mi?
E, još da nas neko natera da poljubimo ikonu, ko pravi Srbi, gde bi nam bio kraj?
Opet, i bez toga, zna nam se - do Kumanova, najdalje.
Ko ne veruje, neka se seti Kumanova od ranije. Ne mora od pre sto, može i od pre 13 godina. I onog Miškovog Sporazuma. Onog de, kad je prodao Kosovo.
Možda dođe i taj dan, da se i to obeležava. Ili možda i tu, kao i svaku drugu za srbe bolnu istinu, jednostavno zaboravimo.
Ko će sad još i te gluposti da pamti, pri ovoliko tradicija za obeležavanje?
Vrati se na kategoriju Seks i grad
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
