Vranje – Žitelji vranjskog sela Dubnica i okoline, njih više od 400, proslavili i ove godine seosku slavu Petrovdan u manastiru Sveti Petar i Pavle, udaljenog oko pet kilometara od sela, a 10 od Vranja.
Petrovdan u Dubnici
Kum slave bio je Dejan Minić sa ocem Slavoljubom, majkom Brankicom i bratom Miroslavom, iz poznate seoske familije Čaušovi.
U subotu, rano ujutru, kolona ljudi, terenskim vozilima ili peške krenula je put manastira kako bi stigli na Liturgiju, učestvovali u litijama, a potom kao njihovi preci obeležili slavu. I
šlo se pored Manastirskog potoka ili lošim, razlokanim putem od obilnih skorašnjih kiša.
- Eh, koja šteta, ode nam general Milosav Simović u Niš.
Dok je bio na službi u Vranju svake godine pred Petrovdan vojska bi popravila put, dovela ga u izuzetno dobrom stanju, pa je moglo da se izađe i običnim vozilima – uzdišu meštani Dubnice dok grabe peške pored potoka.
Nakon Liturgije, kum slave je presekao kolač, prošle su litije oko manastira, a onda se zaselo u hladovini pored stoletnih stabala.
- Preci su nam ostavili u amanet da na ovaj sveti dan zakoljemo junicu i da se spremi jelo za sve prisutne. Evo, tri kazana su u funkciji sprema se prvoklasdan gulaš.
To je od para koje se ostavljau u mnastiru na posebnoj ikoni i upotrebaljavaju za ovaj sveti dan, za kupovinu junice. Tutori hrama, brinu trokom cele godine o tom novcu – kaže nam jedan od žitelja Dubnice.
On navodi da je po predanju koje se ukorenilo u narodu, nekad u manstirskoj porti na Petrovdan dolazila srna koju su vernici hvatali, klali i kao žrtvu prinoslili na trpezu.
Predanje, dalje kaže, da su jednog Petrovdana žitelji Dubnice zakasnili na Liturgiju i srne nije bilo. Od tada su doneli odluku da se kolje junica. Tako je bilo nekad tako je i danas – nastavlja naš sagovornik.
Inače, junica je od crkvenih para koje ostavljaju verrnici na ikoni, a ostalo se donosi od kuće, piće, meze…
- Svaka mahala u selu ima svoj sto i tako se raspoređujemo – ističe sagovornik.
Da je u porti manstira bio praznik videlo se po raspoloženju ljudi koji su stigli porodično. Jelo se, pilo, a na kraju i zaigralo uz pranju orkestra iz sala Pavlovac kod Vranja.
- Nekada, prićali su nam naši stari, nije se dozvoljavala muzika u porti manastira da ne bi remetila mir i svetkovinu. Nakon službe i ručka, meštani i gosti su se upućivali prema Dubnici i mestu zvanom Živkovsko bresje.
Tu bi posedali, sačekivali su ih dudukčije (svirci na duducima) i nastala bi pesma i igranka do kasno u noć.. Zemlja bi po0drhtavla od kola, od razuzdanih igara momka i devojaka. Danas je modertno vreme, ne postoje više Živkovska bresja, a muzika svira u porti manstira. Ipak, sve je dostojnastveno, na nivou – priča sagovornik.
Pertrovdan je za Dubničane i žitelje u okolini imao i značaj jer je sustradn otpočinjala žetva.
-Nije se žnjelo pre Petrovdana, već sutradan, Žitelji, stariji i mlađi, sa srpovima u rukam krenuli bi put polja i ručno žnjeli. Išlo se sa pesmom, a posao je bio težak i naporan.
Žito je simoblizovalo hleb, a hleb opstanak – navodi sagovornik.
Prema postojećim podacima, ne zna se tačno kada je manastir podignut.
“Sudeći po natpisu iznad oltarskog prozora, ranija crkva je živopisana 1576/77. godine. Po predanju, veruje se da je manastir stariji čak i od manastira Sveti Prohor Pčinjski. Manastir Sveti Petar i Pavle dugo je bio zapušten i u ruševinama.
U turskom popisu iz 1519, u prihode sela Lagatorca17) uračunat je i prihod od Manastirišta. U turskom popisu iz 1570, kod sela Zaplužana u blizini Dubnice, ponovo je registrovan manastir Sv. Petar i Pavle, koji je pripadao kolektivnom timaru hrišćana spahija Marka, Mihajla, Peje, sina Jovana, Nikole i Đura, sinova Rajka, sa obavezom da, na ime ušura od žita i ostalog prihoda, daju godišnje 30 akči.
Kao što se tačno ne zna kada je manastir podignut, ne zna se pouzdano ni kako je izgledao, jer je današnji manastir samo obnovljeni stari manastir u skromnim dimenzijama.
Po sačuvanim sećanjima, u vreme Turaka, geupa Arnauta sekirama je uništili freske manastira i oskrnavila ga.
Očigledno je da je hram, u kome su u srednjem veku živeli kaluđeri, rušen, pa je građevina obnavljana i dograđivan manastirki konak, koji je vremenom sasvim zapušten.
Manastir Sveti Petar i Pavle je i jedan od najstarijih crkvenih i kulturnih objekata južnog dela centralne Srbije. Rane viševekovnog robovanja pod Turcima i danas nisu isceljene.
I poluvekovni period ateizma ostavio je i na ovom manastiru i čitavom ovom kraju vidne tragove, nebrigu, i više od toga: putevi su zarasli, do manastira se moglo jedino teško prohodnom šumskom stazom, a potrepštine za manastir dostavljane su najprimitivnijim prevoznim sredstvom – vlakom.
Crkveno imanje, obraslo šumom, smanjeno je na deset hektara. Pored hrama, konak je odavno zapušten, kaluđeri rasterani.
Narod dubničkog kraja redovno je odlazio u manastir Sveti Petar i Pavle, i u vreme Turaka i u vreme poluvekovnog našeg obezbožavanja (1944–1990).
I danas narod tamo ide, otvara crkvu i moli se Bogu, a samo određenih dana dolazi sveštenik i drži crkvenu službu. Crkvena slava je 12. jula (Petrovdan).
Tada se u manastir ide porodično, svečano.
Prvog dana Božića, Dubničani (muškarci) grupno dolaze da se pomole Bogu u ime sela i svojih familija”, zaisao je mr Slobodan Simonović u knjizi “Sakralna mesta vranjkog kraja”.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
