Vranje - Doći u Vranje, a ne probati domaću testeninu zvanu tarana to je nenadoknadiv gubitak za svakog gurmana. Vreme pravljenja tarane je upravo avgust mesec.
Ovako se nekada u Vranju mesila tarana
Kako je nekad bilo u mahalama starog Vranja kazivale su Mira Nedeljković Pušina i Gordana Stošić Ježina.
- Leto u jeku, stigne i avgust. Pred Preobraženje preko dan goleme vrućine, noću počne vetrić sa Pržara i Ćoške da navlači košulje i bluze.
Dođe vreme za taranu, vreme da stare babe pokažu šta znaju, da igra sukaljka, a testo tanko kao papir da se cakli i zajedančas osuši – počinjale bi priču Mira i Gordana.
- Od rano sabajle ide vika. Iznose se drveni astali na ulicu, opasuju se kecelje. Najmlađa žena iznosi slatko i ladnu vodu sa bunara.
Tu je i domaća, meka dudovača. Da se okrepe, prekrste za laku i uspešnu rabotu. I uvek su sve na okupu: Todora Ježinka, Ruža Kopuzanka, Desa Sentina, Sanda Pušina, Ruža Ružićka, Koca Karaperka.
- Pazite, slatke moja, ide grojziber janija treba da se zgotovi, đuvečka mora de se izliže sa leba i prsti. Gledajte da je tarana po meka, kad se vari da se ne razvaruje, da igra u tanjir i da se topi u usta – savetovala je baba Doca.
Njihovo brašno beše najbolje, naručeno iz Pukinog mlina. Razmese ga mešajući ga ceđem i dodavajući malo mleka.
- To je to - igra na sukaljku i u ruke – dovikivale su jedna drugoj.
Tarana se spremala po oprobanom receptu koji se kod žena u Vranju prenosio s kolena na koleno, ali kasnije bilo je i novina.
- Znalo se – koliko kore toliko jaja. Nekad se u brašno stavljao ceđ od pepela i mleko, danas kisela voda, a poneko stavlja i malo griza.
Testo se deli na loptice koje se razvuku, tanko u krug, a onda se nožem unutra raseče da bi se lakše sušile kore.
Jaja mora da su domaća sa crvenom žutkom koja korama daje tamno zlatnu boju. Suši se na zemlju, danas na betonu.
Kore se poređaju na čistim čaršavima i jedna od žena ostaje da čuva i pazi da ih ne zagade mačke. Zavisno od familije pravilo se je od 20 do 50 kora – kazivale su Mira i Gordana.
U Vranju se svi ponose specijalitetom – tarana na đuveču. Pored “đuvečare” sprema se čorbasta kao i zaslađena sa mlekom, uglavnom za decu.
- Đuvečara je nešto posebno. Skuva se, procedi i stavi u đuveč. Pored tarane u đuveč se sa njom izmeša malo crvene sveže parike, paradajz, šargarepe i nekoliko vrsta začina.
Mora da je zaljućena i zasoljena. Na kraju, u njoj se umaču pileći bataci, što manji, koji moraju svojim debljim mesnatim krajem da štrče iz đuveča. Sve to mora da se dobro zapeče, da se od tarane uhvati pokorica iz koje vire delovi batačića.
Sam izgled “đuvečare” izaziva strast za jelom – sa uživanjem će vam danas reći vranjske domaćice.
Koliko je bitna tarana za Vranjance govori podatak da zaljućenoj i zapečenoj u đuveču ako se, kojim slučajem, zaboravi da doda so onda je bljutava i neupotrebljiva za jelo.
To je za svaku vranjsku domaćicu najveći blam. To se upilo u društvenoj i socijalnoj tradiciji grada i ako je neko lenj na pričanju i razvlači usta kao harmoniku obavezno dobije nadimak Neslana Tarana.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
