Vranje - Borka Veličković (78) jedna je od troje stanovika mahale Prtenica u selu Jablanica na planini Kozjak kod manastira Svetog Prohora Pčinjskog, uz granicu sa Makedonijom.
Baka Borka u svom dvorištu FOTO S. Tasić/OK Radio
Borka živi kući koja je usamljena u planini, a od svega joj, kaže, najteže pada samoća.
Iako su je deca zvala da kod njih pređe u grad, kaže da nije mogla da ostavi selo, i da joj je ovde na Kozjaku ipak najlepše.
Život na Kozjaku nije ni malo lak, posna zemlja, mediteransko rastinje, šuma, stene i strmine, ne pružaju mnogo za život, pa su se ljudi iz ovog kraja uglavnom odselili još šezdesetih godina prošlog veka.
Danas ih u ovom delu Srbije ima svega po nekoliko u razbacanim mahalama u dolini Pčinje. Žive od socijalne pomoći, gajeći koze i ovce.
Borka Veličković priča da joj je najteže što nema sa kim, kako kaže, da deli vreme.
- Pre nekoliko godina mi je umro suprug i od tada sam sama. Jedan po jedan, odavde umiru ljudi, i selo se gasi.
U još jednoj kući ovde u mahali ima ljudi, a u drugim nema više nikog.
Dolaze mi deca, unuci i praunuci, obilaze me, hoće da idem sa njima u grad, ali ja ne želim. Sve dok mogu da brinem o sebi ostaću ovde.
Imam svega, da jedem, da pijem, ali nemam sa kim. Jedino društvo su mi pas i kokoške.
Njega čuvam u kući noću, da ga ne zakolju vuci, a kokoške, jedva uspevam da odbranim od lisica - govori Borka.
Ova starica je tako jedne noći i ubila lisicu u kokošinjcu, a priča da ima i vukova.
- Dok je muž bio živ imali smo koze, pa su često vukovi znali da nam napadnu stado.
No, ne plašim se životinja, najteže mi pada što nemam sa kim da progovorim, ali to je sudbina svih nas koji smo ostali ovde.
Zimus je tako umrla starica u jednoj mahali dalje od mene, niko nije ni znao da je mrtva, niko nije mogao ni da priđe od snega, sve dok lovci nisu tuda naišli, ušli u kuću i pronašli je mrtvu.
Umrla je od hladnoće, a ne zna se ni koliko je ležala tako. Sahranile su je monahinje iz Svetog Prohora - priča Borka.
Sama na Kozjaku Borka živi od socijalne pomoći, u omalenoj baštici, sadi papriku, krompir i luk.
Srećom, kaže, ima struju, pa nije u mraku. Kada nešto zatreba najbliža pomoć ovim gorštacima je na nekoliko kilometara u karauli Vojske Srbije i granične policije, ali i u manastiru Svetog Prohora.
- Leti je malo drugačije, u dolinu Pčinje dolaze izletnici, pa ima ljudi, a naiđe i po neko ko obilazi isposnicu Svetog Prohora ovde na Kozjaku.
Ja se ne žalim na težak život, za bolji ne znam, a narod je ovde teško živeo od uvek, zato su i mladi otišli odavde.
Oskudica je ovde bila uvek prisutna i za nas i stoku.
Stogove sena smo denuli na drvetu, odignute od zemlje, da nam se ne bi upropastio ni jedan navilnjak sena, vodu smo nosili na leđima, a posna zemlja nije mnogo rađala - seća se Borka.
Kozjak i dolina Pčinje, proglašeni su za predeo izuzetnih odlika zbog očuvane i netaknute prirode.
S. Tasić
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
