Zivot i stil - Subota 19.06.2021 - 12:17
U nekadašnjoj Pohorskoj ulici, danas General Ždanovoj i dalje ponosito stoji dupli crveni kiosk i prodaje viršle, gde stavljaju i senf, ali i ostale začine.
FOTO: Facebook/Živeo Život - Međunarodna izložba lepog života od '50 do '90 godine
Ukus detinjstva mnogih - viršle u zemički, umotane u sivi papir sa senfom odozgo, iz crvenog kioska.
Nekada ih je u Beogradu bilo na svakom ćošku, danas su gotovo iščezli.
U nekadašnjoj Pohorskoj ulici, danas General Ždanovoj na Novom Beogradu i dalje ponosno stoji dupli crveni kiosk i prodaje viršle, ali bogatije opremljene.
Vrelog junskog dana, tik uz okretnicu šesnaestice na red za hranu čeka nekoliko ljudi.
Dve žene sa crvenim keceljama vredno spremaju, brišući znoj sa čela.
Unutra nemaju klimu, hlade se otvorenim vratima - a napolju skoro 30 stepeni.
Mušterije, pak, u hladu od nadstrešnice strpljivo čekaju, odaberu začine i zadovoljno odlaze posle kupovine.
Ovaj kiosk će 1. oktobra napuniti 35 godina.
Kupljen je u Sloveniji od fabrike „Ingrad" iz Ljutomera i igrom sudbine doputovao u ulicu sa imenom slovenačke planine.
Vlasnica samostalne trgovinske radnje „16" od otvaranja je Magdalena Marković.
Ova penzionerka i dalje radi, kako kaže, posao koji voli.
„To je moja radnja, to je moj život i volim ovo da radim", kaže Marković za
BBC.
Kiosci - nekad i sad
Crvene kioske zadesiće i ružni segmenti sudbine bivše države.
Magdalena Marković i kiosk „16" zajedno su prošli sve što i ostali Jugoslaveni.
Uspešne osamdesete, krizne devedesete, tranzicione dvehiljadite i onda ih je dočekala korona.
„Bilo je svega, kad smo počeli bilo je posla žešće, pa su došle krizne godine kad smo životarili, teško preživeli prebrojavali se za plate.
„Posle toga 1994, Avramovićev dinar koji je bio super, pa onda bombardovanje - ili je bilo dobro ili je bilo loše", kaže Marković.
Sad imaju posla, ali tokom pandemije dva meseca nisu radili.
„Tad nije radio prevoz, mi nismo radili, a treba dati plate i platiti dažbine.
„Nije bilo lako, ali izvukli smo se kad je stigla pomoć od države", kaže Marković.
Ova preduzetnica ima tri zaposlena i s ponosom ističe da redovno izmiruje sve obaveze prema njima - platu, doprinose, topli obrok, markicu za prevoz.
Kako je nastao crveni kiosk?
Dubravka i Vuk su malo mlađi od čuvenog K67 kioska, koji je zbog dizajna bio izložen i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku - MOMA.
Poslednji put pre dve i po godine tokom šestomesečne izložbe „Stvaranje konkretne utopije: arhitektura Jugoslavije od 1948-1980".
Idejni tvorac ovog kioska je slovenački arhitekta i dizajner Saša Janez Mehtig.
Osmislio ga je sa samo 25 godina kad je bio na kraju studija arhitekture.
Do toga je došlo sasvim slučajno, kad je čuo razgovor stručne komisije koja je odlučivala o njegovom projektu izrade nadstrešnice za ljubljansku kafanu Evropa.
Urbanisti i arhitekte su se žalile kako nema ideja za kioske.
Tako će 1966. nastati čuveni K67, K kao kiosk, 67 kao godina kad je pateniran.
U narednim decenijama postaće jedan od simbol Jugoslavije, a i 25 godina posle raspada zemlje njihova popularnost traje.
Mehtig za BBC kaže da nije razmišljao o tome dok ga je dizajnirao.
„Hteo sam imati industrijski proizvod, kao bilo koji većeg opsega.
„Osnovni modul je bio planiran kao radni prostor", kaže za BBC arhitekta i univerzitetski profesor u penziji iz Ljubljane.
Najpre je ovladao tehnologijom upotrebe poliestera, a zatim mu je ukrštanje poslužilo kao inspiracija na koji način da uklopi pravougaone delove budućeg objekta.
„Tako sam dobio kiosk koji i danas vidite, veoma jednostavno.
„Osnovna ćelija je bila jedno radno mesto od pet kvadratnih metara, kad treba veći prostor ćelije se spoje", kaže Mehtih.
Šta dalje?
„Otac kioska" - osamdesetogodišnji arhitekta iz Slovenije otvoren je za novu turu.
„Mi smo pripremljeni da obnovimo proizvodnju jer je sve veće interesovanje za kioske i u svetu i na prostoru bivše Jugoslavije.
„Nedavno je došao jedan šleper iz Stokholma, dovezao kiosk na popravku i vratio", svedoči Mehtig.
Ni vredne radnice „Šesnaestice" ne odustaju.
Sve vreme, kod njih se prodaje „kvalitetna roba", za koju gazdarica lično garantuje.
„Imamo i viršle, to nas često pitaju.
„Sve što je kod nas možete bebi da date i zato sam ovde, zato radim i prepodne i popodne", ističe Marković.
Ipak, bez obzira na divna sećanja, Vuk Bošković nije siguran da bi i danas išao ciljano do crvenog kioska da kupi hranu.
„Danas je to pitanje nostalgije, i da ih vrate teško da bi mogli da opstanu pored svih pekara, pljeskavica, girosa i ovolikih brzih hrana.
„Ranije je to bilo nešto posebno", zaključuje Bošković.
BBC News, OK Radio
Vrati se na kategoriju Zivot i stil
