Vranje - Za samo godinu dana u Pčinjski okrug uđe oko 6.000 azilanata preko granice sa Makedonijom.
ilustracija
- Neće se smanjiti broj onih koji traže azil. Neko kaže da će se smanjiti ako smo restriktivni, ali nije tako.
Mi znamo da će ljudi prolaziti kroz Srbiju u sve većem broju. Ne zna se da li će ih biti u azilnom ili nekom drugom postupku, ili će biti na ulici, ali biće ih sve više.
To će zahtevati veći angažman socijalnih i zdravstvenih službi, MUP-a, svih, jer će sistem morati da se suoči sa tim problemom – kaže za OK radio Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, povodom sve većeg priliva nevoljnika poreklom iz afričkih i azijskih zemalja.
Prema policijskim podacima, „najnapadnutija“ je granica sa Makedonijom, gde je prošle godine sprečen ulazak oko 6.000 migranata, a još 749 je uhvaćeno na teritoriji Srbije pošto su uspeli da ilegalno pređu granicu.
Najveći broj ovih ljudi dolazi iz Grčke, gde ih, opet prema policijskim podacima, ima preko 100.000.
Njihov konačni cilj je neka od zemalja Evropske unije. Srbija je usputna stanica na kojoj ponekad zastanu - ako ih uhvate.
Kako OK radio saznaje, za najveći broj migranata koji, bežeći od rata i gladi u Somaliji, Avganistanu i sličnim zemaljama, bivaju uhvaćeni prilikom ilegalnog pokušaja prelaska naše državne granice, „procedura“ je veoma jednostavna – po kratkom postupku bivaju vraćeni natrag, odakle su i došli, bez podnošenja prekršajih prijava Ali, to je neka druga priča.
Šta se, međutim, dešava sa onima koji nekako uspeju da uđu u dubinu teritorije i zatraže azil baš u Srbiji?
Kako se sporazumevaju državni organi sa ljudima koji govore arapski, persijski ili neki drugi jezik za koje nikada niste čuli? Amharik, recimo, ili paštu?
Namera za azil se izražava pred policijskim službenikom.
Prvi korak u azilnom postupku predstavlja izražavanje namere za azil, najčešće prilikom prelaska državne granice, ali i kasnije u bilo kom momentu boravka na teritoriji Srbije.
Nakon izražene namere, policijski službenik izdaje potvrdu, koja sadrži lične podatke koje je tražilac dao o sebi, odnosno podatke iz njegovih dokumenata ukoliko ih ima sa sobom.
Ova potvrda služi kao dokaz da je stranac izrazio nameru za azil i da ima pravo boravka na teritoriji Republike Srbije u trajanju od 72 sata.
Prema rečima portparola Policijske uprave u Vranju Dragana Stamenkovića, sporazumevanje lokalnih policajaca sa migrantima uglavnom se obavlja na engleskom:
- U svakoj grupi koja pokušava da pređe našu granicu uvek postoji neko ko razume engleski, tako da naši operativci komuniciraju sa tim licima.
Na osnovu toga ih upućujemo dalje prema institucijama koje su nadležne za njih – kaže Stamenković.
Dakle, lica koja su izrazila nameru (dobila potvrdu) policija šalje mahom u jedan od Centara za azil, gde se potom i formalno sprovodi predviđeni postupak.
Na drugoj strani, Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, ističe da sitaucija sa prevodiocima jeste teška, ali da ih u Odseku za azil, koji kao prvostepeni ogan sprovodi azilnu proceduru, ima.
Prema policijskim podacima, „najnapadnutija“ je granica sa Makedonijom, gde je prošle godine sprečen ulazak oko 6.000 migranata, a još 749 je uhvaćeno na teritoriji Srbije pošto su uspeli da ilegalno pređu granicu.
- Lice mora da čeka da se zakaže intervju na kojem se podnosi zahtev ѕa azil, pa još jedan intervju na kojem bi se ispitivali navodi i odeređivala osnovanost zahteva.
Nama su na raspolaganju prevodioci, ali nemamo dovoljno kapaciteta, ni stručnih ni tehničkih, pa onda procedura traje jako dugo.
Ljudi kada dođu, kada izraze nameru za azilom, to rade u policijskoj upravi u kojoj se nalaze.
Međutim, uglavnom ne pred ljudima iz Odseka za azil iz Granične policije, nego pred inspektorima za strance – obajšnjava Đurović.
On dodaje da ljudi iz Odseka retko dolaze u centre za azil: najčešće idu u Banju Koviljaču, jer tamo imaju najoptimalnije uslove; u Bogovađi i Obrenovcu su bili tek nekoliko puta od nastanka azilne krize, a u Sjenicu i Tutin nisu došli nikada.
Đurović ističe da Odsek za azil u Srbiji ima svega tri čoveka na terenu.
- Ukoliko bi neko od azilanata sam hteo da podnese neki zahtev, da proba nešto, onda bi morao da nađe prevodioca, ali to nije praksa, jer je vrlo teško, tako da sve zavisi od Oseka i njegovih radnji.
Generalno, prevodilac je prisutan u svakoj radnji tamo gde bi trebalo da bude, ali je proces usporen jer ih ima malo – kaže Đurović.
Najteže je pronaći prevodioce za paštu (avganistanski) i farsi jezik (persijski), jer ih nema dovoljno, a i udaljeni su od Vranja.
Prema njegovim rečima, za arapski jezik su podmirene potrebe, jer ih ima nekoliko, dok se za persijski samo jedno lice koristi kao prevodilac, što stvara probleme.
- Sistem nije održiv kad imate samo jednog prevodioca. I za neke druge egzotične jezike postoji postoji samo po jedan, kao što je recimo etiopski jezik ili amharik.
Za somalijski jezik nemamo, odnosno postoji jedan koji je bivši azilant, što nije dovoljno.
Smatramo da je neophodno povećati broj prevodilaca da bi sistem bio održiv – kaže Đurović.
Tu su, međutim, i novčani problemi jer prevodioci mnogo koštaju, a veliko je pitanje da li će država u buddžetu namenjenom za Ministartsvo unutrašnjih poslova uopšte imati sredstva za te svrhe.
- Da bi sve moglo da funkcioniše, neophodno je da se pre svega Odsek za azil poveća, najmanje za 20 službenika, koji bi bili na terenu. Shodno tome, na raspolaganju mora da bude po 5-6 prevodilaca za svaki jezik.
Nemoguće je, međutim, očekivati da sada imamo toliki broj prevodilaca za te egzotične jezike, ali bar dva do tri bi bilo optimalno rešenje. Mi sada zavisimo samo od jednog ili ga nemamo uopšte - objašnjava Đurović.
Gde još „zaglave“ oni koji bivaju uhvaćeni unutar teritorije Srbije? Prekršajni sud je često državna adresa do koje stižu nevoljnici hrleći ka Evropskoj uniji iz ratom i glađu zahvaćenih zemalja Afrike i Azije, sa prijavom zbog nezakonitog načina dolaska i nezakonitog boravka na teritoriji Srbije.
Predsednik Prekršajnog suda u Vranju Dragan Stanković navodi da se pred ovim državnim organom najčešće pojavljuju azilanti iz Avganistana, Pakistana, Sirije, Sudana, Somalije i Konga.
Kako se tamo sporazumevaju sa ovim ljudima?
- Prekršajni sud Vranje rešava problem komunikacije sa takvim licima preko tumača, na koje se čeka nekoliko časova.
Najteže je pronaći prevodioce za paštu (avganistanski) i farsi jezik (persijski), jer ih nema dovoljno, a i udaljeni su od Vranja – kaže Stanković.
Šta se dešava sa azilantima koji su počinili kakvo krivično delo i pojavi se pred Višim sudom?
Vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Vranju Dragan Stefanović objašnjava da se postupak zapravo ne može voditi ako se svim učesnicima ne obezbedi mogućnost da se izraze na svom maternjem jeziku.
On navodi da je Ministartsvo pravde na svojim listama ima desetine tumača za strane jezike.
- Ima situacija da se pojavi neko iz Avganistana, iz nekog plemena, koga niko živ ne razume jer govori nekim narečjem koje nije njihov zvanični jezik.
Ali, snalazimo se, imamo neke ljude iz Niša, koje koriste i drugi sudovi, tako da je u svim situacijama obezbeđen tumač, a pismena prevedena.
Naravno, uvek postoji potreba za većim brojem prevodilaca za više vrsta jezika – kaže Stefanović.
No, nisu sudovi jedine institucije u Srbiji sa kojima azilanti dolaze u kontakt. Problem je mnogo komplikovaniji, navodi izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović.
Nemoguće je očekivati da sada ima toliki broj prevodilaca za te egzotične jezike, ali bar dva do tri bi bilo optimalno rešenje.
- U zavodima za vaspitanje dece i omladine, gde se smeštaju maloletni stranci bez pratnje, koji traže azil, nema prevodilaca. Mi im izlazimo u susret, dajemo naše, pa se problem prevazilazi.
Isto tako, u centrima za socijalni rad, takođe nemaju sredstva predviđena za prevodioce, pa opet ide naša asistencija i neko snalaženje, ali ne sme da bude tako. Država mora da planira troškove za te potrebe.
E sad, Srbija je objektivno u teškoj sitiaciji, tako da ne očekujem neka značajnija davanja u ovoj oblasti – kaže Đurović.
Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” kojim rukovodi Delegcija EU u Srbiji.
Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.
Vrati se na kategoriju Vladavina prava
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
