Na promociji filma „Limunovo drvo“ u Vranju, Milan Mikica Stefanović, osnivač ovog benda je odgovarao na pitanja publike o karijeri prvog benda Milana Mladenovića, iz kojeg su nastali „Šarlo akrobata“, „EKV“ i „Disciplina kičme“.
Limunovo drvo, Milan Mladenović prvi s leva, Mikica Stefanović u drugom planu; Foto: Zoran Rosić Rosa
OK Portal vam donosi neke od najzanimljivijih sećanja čoveka koji je bio akter rađanja scene koja je iz korena promenila jugoslovenski rokenrol.
Kako je krenula saradnja sa reditelj filma Brankom Radakovićem, koji nije bio ni rođen u vrema kada je“Limunovo drvo sviralo?
- Sve je krenulo kada sam na You Tube postavio te naše snimke sa koncerta iz 1977. godine i napravio klipove.
Ta traka sa našeg prvog koncerta je ostala kod mene i ja sam je nosio sa sobom u Italiju, gde sam otišao kada je počeo rat i živeo tamo 17 godina i nije mi jasno kako je preživela sve moje selidbe.
Branko me je kontaktirao preko Facebooka i pitao da li imam nešto protiv da uradim film o grupi.
Naravno, složio sam se, jer sam želeo da ostane neki trag o našem radu.
Šta se stvarno desilo sa studijskim snimcima „Limunovog drveta za koje se u filmu kaže da su „navodno uništeni“?
- Jedan od naših bitnijih nastupa je bio u „Lapidariju“ u Zagrebu, gde nas je čuo Husein Hasanefendić, šef „Parnog valjka“.
Nakon koncerta nas je kontaktirao i pozvao da napravimo snimke.
Nakon dva meseca smo bili u studiju Janka Mlinarića Trulija i napravili demo snimak devet pesama.
Imali smo termin odmah nakon „Prljavog kazališta“ koje je tamo snimalo svoj debi album.
Međutim, ja sam neposredno pre tog temina otišao iz benda i to se pokazalo dobrim.
Kada smo svirali koncert za Milana u SKC-u, tu su svirali neki zagrebački muzičari i dali mi telefon od Mlinarića.
Kada sam ga nazvao, on mi je rekao da ti snimci više ne postoje, jer su presnimljeni.
Tokom rata, nije bilo traka, pa su sve te stare trake bile presnimljene, barem je meni tako rečeno.
Da je „Limunovo drvo“ dobilo šansu da snimi album, da li bi to nešto promenilo i možda produžilo život grupe?
- Milan i ja smo dobro sarađivali, ali smo bili muzički različiti.
Ja u muzici prvenstveno tražim melodiju, a Milan je uvek bio u potrazi za drugačijim muzičkim formama i ja mu na tome skidam kapu.
Tako je i sa tekstovima, tu je on za mene neprevaziđen.
U vreme „Limunovog drveta“ ja sam tu stao, a on je strahovito napredovao.
Nisam siguran da bi to i dalje funkcionisalo i najiskrenije mislim da je dobro što je ispalo ovako.
Ta naša muzička papazjanija koju smo mi najiskrenije, sa punim srcem izvodili, sigurno je dirnula mnoge ljude.
Tu je bilo svačega, jazz roka, balada, nekog bluza, fanka, progresiva i koječega još.
Malo se preteruje sa tim pankom, ja nisam nikad bio pristalica toga.
Tu energiju sam osećao i poštovao, ali nisam voleo, jer je pank bio više politički, nego muzički pokret.
Pank je tada bio suviše tvrd za nas, a new wave je ipak bio značajniji za beogradsku scenu.
Kako su nastajale vaše pesme, da li je svako zasebno pravio svoje?
- Da, ali smo ih razrađivali zajedno. Mi smo stvarali u tom našem međusobnom druženju, dok pričamo i slušamo ploče.
Na primer, Milan donese neku svoju stvar, kao što je „Ja sam uvek bio tvoj“, pa se onda sastane „konzilijum“ grupe i onda se proba i uradi.
Ali tu je uvek bilo manjih korekcija. Možda su zato te naše pesme tako šarene i različite.
Tako je ispalo, jer je Maksa voleo bluz, Dule neku avangardu i psihodeliju, ja melodične stvari i Genesis, Yes, ELP...
Mi smo na početku svirali ono što smo svi voleli, James Taylora, Carole King, Neil Younga, Beatlese.
Milan je kasnije ušao u new wave, počeo je da sluša Stranglers, XTC, Martha & The Muffins.
On mi je i otkrio XTC, koji su za mene i dalje jedan od najboljih bendova.
Mnogi nam prebacuju upravo to, što se nismo držali nekog posebnog pravca i nismo bili prepoznatljivi.
Što se tiče tekstova, tu se uvek pitao isključivo Milan.
Kako je nastalo ime grupe?
- Kada smo razmišljali o imenu, bili smo demokratični, pa su predlozi išli na glasanje.
Ne sećam se ko je predložio to ime, ali mislim da je pominjano da se neki delovi gitare prave od limunovog drveta, što se ispostavilo kao netačno.
Neki su pričali i da postoji neka pesma Alekse Šantića sa tim naslovom, što je takođe netačno.
Meni se to ime nije svidelo i ja sam glasao protiv, ali većina je odlučila i tako je ostalo.
Kako su izgledale te vaše prve svirke?
- Posle prvog koncerta u SKC-u vladalo je veliko interesovanje za nas, ali smo i dalje svirali iz ljubavi, nije bilo para, jer nisu se ni prodavale karte.
Za drugi koncert je bilo toliko zainteresovanih da je odlučeno da se u gornjoj sali SKC-a sklone stolice za koncert i bilo je puno, sigurno nekih 450 ljudi.
Ljudi su tada bili željni da čuju neke nove stvari, za razliku od danas, kada ljudi moraju da čuju muziku preko medija da bi ti došli na koncert.
Sećam se, tamo negde 1979. godine, kupovine Milanove „Gibson RD“ gitare.
Nakon probe u SKC-u, naleteli smo u izlogu Robne kuće „Beograd“ na tri Gibson gitare, što je tada bilo nezamislivo.
U to vreme, kvalitetni instrumenti su se kupovali u inostranstvu ili se snalazilo, a mi pred sobom u izlogu vidimo tri Gibsona, buljimo u njih ko klinci i ne možemo da verujemo.
Milan je kupio tu RD gitaru, a mi smo ga popljuvali kako je kupio najgoru od sve tri.
Ispalo je da mu je ta gitara baš posebna i na njoj je svirao jako dugo, sve do vremena EKV-a.
Kakav je Milan Mladenović bio privatno?
- Ja sam sa Milanom bio drugar od 1972. godine, kada je on iz Sarajeva došao na Konjarnik, gde ja živim.
Za njega je uvek bila karakteristična pravičnost, tu kod njega nije moglo da bude foliranja.
On nije dozvoljavao ljudima da mu se odmah približe, morali su prvo da prođu njegove filtere.
Imao je specifičan smisao za humor, pomalo engleski, pomalo sirov.
Mislim da je Milan bio rascepan između oca, Srbina, koji je bio vojno lice i igrao igru strogoće i majke, Hrvatice iz Makarske, koja se uvek trudila da sve to ublaži da ne dolazi do sukoba.
Milan je uvek bio buntovnik i taj svoj bunt je izražavao kroz muziku i svoj umetnički izraz.
Samim tim što je Milan bio sudbinski vezan za Zagreb, Sarajevo i Beograd, to mu je i odredilo sudbinu.
Iako u vreme osamdesetih više nismo bili tako bliski, ja mislim da je on predosećao da će biti rata.
Njega je duboko pogađala ta bezumnost naroda koji olako ulazi u tu priču verujući političarima i celoj toj, mogu hladno da kažem bagri, koja se igra tuđim životima zbog nečijih interesa.
On je ratom i raspadom Jugoslavije ostao duboko razočaran i mislim da je i njegova bolest proizašla iz svega toga.
Vrati se na kategoriju Lokalne vesti
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
