Branko Mitrović je fotograf, tonski i filmski snimatelj, glumac, zaljubljenik u muziku ovog kraja, koji od malih nogu foto-aparatom, magnetofonom i filmskom kamerom beleži prizore i događaje u Vranju, njegove znamenitosti, pesme i ljude.
Branko Mitrović uredno čuva svu svoju opremu i snimke; Foto: D. Ristić
Stotine metara filmske i magnetofonske trake i stotine fotografija koje je svojeručno snimio, dragocena su svedočanstva o istoriji i kulturi Vranja.
Mađu svim tim trakama nalazi se i prvi snimak Staniše Stošića, jedini zvučni zapis legendarne pesmopojke Stane Karaminge, svirka Kurte Ajredinovića i Bakije Bakića i mnogi drugi, zbog čega ga je Udruženje "Ved" nazvalo čuvarom vranjskog bescen blaga.
I danas, kao penzioner, ne miruje.
Svakog dana je u gradskom parku gde hrani golubove i fotografiše drveće.
Po struci električar, vlada i novim tehnologijama, uz pomoć kojih se njegovo blago čuva, svestan da protokom vremena, ono samo dobija na vrednosti.
Ovo su samo neka od njegovih sećanja na Vranje, kakvo je nekada bilo.
Vi ste od malih nogu počeli da se bavite fotografijom.
Ja sam se još kao dete bavio fotografijom, najpre fotoaparatom mog strica, dok nisam dobio svoj.
Prve slike sam napravio u školi, slikajući svoje drugove.
Prodajući im fotografije za sitne pare, uspevao sam i da zaradim neki dinar, koji sam opet ulagao u filmove i opremu.
Rođendan na Dan grada
Branko Mitrović je, osim što celog života beleži sve ono što je vezano za Vranje, i "sudbinski" povezan sa gradom. Datum koji Vranje obeležava kao Dan grada, 31. januar je i dan njegovog rođenja.
Tih godina, nakon rata, fotografija je bila jako skup hobi, filmove sam mogao da kupim samo kod profesionalnih fotografa, koji se i tu malo "ugrade".
Ovim hobijem se bavim, evo do današnjih dana.
Ipak, pored fotografije, oduvek me interesovao film.
Kako sam stalno išao u bioskop i gledao filmove, ja sam, vozeći se biciklom, sanjao o tome da imam kameru i pričvrstim je na glavu i tako snimam.
Kada Vam se ostvario san da imate svoju kameru?
1963. godine sam učestvovao kao glumac na nastupu "Vranjskog sevdaha" (današnji KUD "Sevdah") u Vranjskoj Banji i bio sam razočaran što Televizija Beograd nije zabeležila to veče.
Tada sam se zarekao da ću sledeće godine, kako znam i umem, da sam snimim tu manifestaciju.
Svoju prvu filmsku kameru, ujedno i prvu privatnu kameru u Vranju, nabavio sam u maju 1964. godine, a već nakon nekoliko dana sam snimao svadbu jednog mog prijatelja.
Ta kamera je mogla da snimi samo dva puta po dva minuta materijala po filmu, tako da je trebalo biti brz ili imati mnogo para za filmove.
Snimiš dva minuta sa jedne, pa okreneš film da snimiš još dva minuta sa druge strane. I onda čekaš danima da se film razvije, da bi video šta si uradio.
Jednom sam snimao vežbe Crvenog krsta i zaboravio da okrenem traku.
Snimao sam preko prethodnog zapisa, pa sam upropastio film.
Ubrzo su te 1964. godine došli "Dani sevdaha" u Vranjskoj Banji, u okviru kojih je bio i prvi izbor za "Karanfil devojče" i još neke zanimljive stvari, kao što su razna takmičenja i romska svadba, koju je organizovao Momčilo Klinčar.
Tu sam snimio tri filma, ukupne dužine 12 minuta, koji danas predstavljaju pravu dragocenost.
Gde ste nabavljali opremu?
Svu opremu sam kupovao kod čika Dineta u knjižari "Nolit", koja je i danas na istom mestu, i to na veresiju.
On ubeleži, a ja plaćam kad imam para.
Jednom prilikom sam za ulogu Mitketa u pozorištu dobio kao nagradu sabrana dela Dostojevskog.
Misleći da Dostojevskog mogu da kupim i kasnije, ja odnesem knjige kod čika Dineta i dam ih upola cene, da bih se odužio za opremu.
Vremenom sam kupio i svetlomer i kino-projektor, sve ono što mi je bilo neophodno za snimanje.
Iz tog perioda potiču i još dva moja filmčića: "Žal za mladost" i Stojanke bela Vranjanke" u kojima učestvuju i čuvena Divna Mladenović Špurka i tada mladi Staniša Stošić.
To su prvi zabeleženi snimci kasnije velikog Staniše!
Kako moja kamera nije bila tonska, filmovi su bili nemi, a ton sam snimao tek naknadno, kad sam nabavio magnetofon.
Pa kad se razvije film, gledaš i onda uklapaš ton sa slikom.
Nije bilo baš savršeno, ali je bilo prilično ubedljivo.
Mnogo, ali baš mnogo kasnije, takve filmčiće su nazvali video spot!
Vi ste imali i prvi magnetofon u gradu, pa ste snimili i neke vredne tonske zapise.
Tim magnetofonom sam snimao i legendarnu pesmopojku Stanu Avramović Karamingu, koja je spevala pesmu "Dimirtijo sine Mitre".
Moj snimak na kojem Stana peva i govori o svom životu je jedini zapis na kojem je zabeležen njen glas.
Snimao sam i čuvenog klarinetaša Kurtu Ajredinovića sa njegovim triom, pa Jovana Stošića Kaceta, Bakiju Bakića...
U to vreme sam, zajedno sa Stanišom Stošićem, išao po okolnim selima i beležio stare zaboravljene pesme iz ovog kraja.
Neke pesme su zabeležene po prvi put; neke od njih u originalnim, a neke u drugačijim verzijama.
Sve što smo snimali sam slao Ljubinku Miljkoviću, muzičkom uredniku Radio Beograda, tako da su svi ti snimci u fonoteci radija kao trajni zapisi.
Na žalost, ja veliku većinu nemam, jer zbog stalnog nedostatka traka, nisam imao gde da ih sačuvam.
Jesu li ti Vaši filmovi javno prikazivani?
Godine 1967. u tadašnjoj zgradi Pozorišta "Bora Stanković" u okviru prve "Borine nedelje" bila je organizovana i javna projekcija mojih filmova.
Tada su prikazani i filmovi iz Vranjske Banje i "Žal za mladost" i "Stojanke bela Vranjanke".
U ovom prvom ja govorim "Mitketov monolog iz Koštane", a peva Divna Mladenović Špurka, ali se ona ne vidi, jer joj je muž dozvolio da peva, ali ne i da se snima.
Nju u tom mom filmu "dublira" Leposava Ilić, koju sam posle toga video tek nakon 40 godina!
Pošto ste u tim svojim filmovima imali i te "specijalne efekte", kako ste montirali filmski materijal?
Montiralo se ručno!
Okrenem razvijen film prema svetlu, gledam gde je promena kadra, zabeležim, pa onda sečem i lepim.
Tada još nije bilo providnog selotejpa, kojim bi se spajali delovi filmske trake, nego sam sam pravio lepak za traku.
Rastvorim ping-pong lopticu u aceton, promešam i dobijem odličan lepak.
Moralo ja tako, jer bi samo aceton istopio traku. Tek kasnije sam nabavio i montažni sto.
Mnogo toga sam morao sam da izmišljam, da se snalazim.
U to vreme, za razliku od sad, niti je tehnika bila dostupna, niti informacije.
Mnoge stvari sam morao sam da naučim na konkretnom primeru.
Probam, pa ako nije dobro, ponovim, a ako je dobro, guram dalje.
Naljutio ga Staniša
- U jednoj knjizi, Staniša Stošić je izmislio priču da je kao mladić nekim školskim magnetofonom sam išao od sela do sela i beležio stare pesme ovog kraja. U toj njegovoj priči mene nigde nema i zato sa njim, od 29. aprila 1975. godine nisam progovorio ni reč – kaže Branko Mitrović.
Snimali ste i legendarnog Bakiju Bakića i njegov orkestar?
Bakiju Bakića i njegov orkestar sam snimao mnogo puta.
Još tamo negde 1965 – 66. godine, snimao sam ga na čuvenim nastupima u bašti starog Hotela Vranje.
Te večeri se još uvek pamte i prepričavaju.
Kako sam tada radio u Pozorištu "Bora Stanković" ne samo kao glumac, već i kao električar i rasvetljivač, popnem se u kancelariju koja gleda na baštu, pa spustim kabal sa mikrofonom u gustu krošnju lipe.
A Bakija posle nekog vremena primeti, pa mi kaže "Ajde Branko, nemoj da se kriješ, siđi slobodno i snimaj".
A ja se nisam krio, već sam snimao krišom zato što su ljudi pred mikrofonom generalno, bar malo "stegnuti", pa je to sasvim drugačija stvar.
Kada nije znao da ga snimaju, Bakija je bio najbolji.
Tada je bio potpuno opušten i svirao je pravo iz duše, za sebe i za publiku.
Ta stegnutost se čuje i na Bakijinim pločama.
Ma koliko ti snimci nekome zvučali dobro,
Bakija i njegov orkestar su uživo bili neuporedivo bolji.
Kasnije, tokom sedamdesetih, prestali ste sa snimanjima?
U prvoj polovini sedamdesetih sam honorarno radio kao snimatelj Dopisništva RTV Beograd u Vranju.
I tada sam beležio neke važne događaje iz našeg grada, ali su svi ti snimci ostali u dokumentaciji Televizije.
Vremenom, tehnika je postala dostupnija, mediji su šire zaživeli, ja sam oformio porodicu, pa sam se više posvetio snimanju privatnih događaja.
Elektronsku opremu nisam koristio, ali zato sve moje uređaje i filmske, audio i foto snimke uredno čuvam kod kuće.
Nastavio sam da se kontinuirano bavim fotografijom.
Foto aparatom sam zabeležio mnoge značajne stvari: polaganje kamena temeljca za Sud udruženog rada (danas Viši sud), prvi asfalt u gradu 1961. godine, dolazak predsednika Tita u Vranje i mnoge druge.
I tu imam urednu i obimnu dokumentaciju.
Ali, to institucije, izgleda, ne zanima.
Svojevremeno je, osamdesetih godina, Istorijski arhiv Vranja pokazao interes za moj fotografski i snimateljski rad, ali su odustali.
Danas sam, kao penzioner, svakog dana u parku, gde hranim golubove i fotografišem prirodu.
Foto-aparatom snimam ciklus života kestena tokom cele godine, od pupoljka pa sve do zime. To je ono što me sada zanima.
Ovaj tekst objavljen je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije u okviru projekta "Kulturni katapult". Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Ministarstva.
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
