Vranje - Porodici Jasmine Milošević (33) i Zdravča Petrova (36) sa četvoro maloletne dece iz vranjskog naselja Raška, posle pet godina, ponovo je priključena struja.
Miloševići konačno dobili struju
Malena kuća u Ulici Strahinjića Bana na broju 17 razlikuje se od ostalih u ovom kraju. Polomljene tarabe, nebetonirano dvorište, česma i pas Musa.
Ostaci asfalta, doneti odnekud, vode od kapijice do dve prostorije koje su njihov dom. Pod je nebetoniran, a umesto plafona su letve.
U neomalterisanoj sobi nešto aparata, sto, klupa i jedna jedina stolica, rasklimatani krevet i kredenac. Sve polovno i odbačeno od porodica koje su imale više sreće u životu.
Na stolu mnogo flaša u kojima se zahvata voda. S jednog kraja sobička na drugi, obešena je žica za veš na kojoj vise jorgani, ćebad i dečija garderoba.
Zdravčo i Jasmina su bez posla. Imaju samo završenu osnovnu školu. On je nekada radio građevinske poslove, a sada jedino cepa drva. Po čitav dan za hiljadu dinara.
Jasmina je svojevremeno bila zaposlena u ,,Koštani“. Nevenčani žive već 17 godina, jer za to parče papira nisu nikada imali para. Oboje su kao mali ostali siročići. Imaju četvoro dece, Anđelu (16), Mariju (10), Stefana(9) i Lazara (7).
Mariji je rođendan. Ona za to i ne zna. Jasmina, kao da se pravda, kaže da nema od čega da joj kupi poklon i spremi tortu, pa joj zbog toga i ne govori.
- Svako jutro odlazim u narodnu kuhinju. Dadev ni po dve vekne leb i po četiri kutlače kuvano jelo, a nas je šestina.
Od socijalnu pomoć i dečji dodatak, koji zajedno izlazev 18 iljade, platim struju i vodu i kupim brašno. I što je toj?
Deca su mi za sve željna. Bili su ni isekli struju, zbog dug od 380 iljade koji je napravljen dok su s nas živeli svekar i maćeha. On umre, ona nasledi penziju i otide.
Sad i dever umre. Nije imaja nikog. I toj smo zadužili da ga saranimo. Pet godine bez struju – kazuje svoju životnu priču Jasmina.
Anđela je pre dve godine preko ,,Crvenog krsta“ išla na more, a Zdravčo je nekad radio kao dunđer u Beogradu. Ostalo četvoro nikada nisu izašli iz Vranja.
Čak ni do susednih sela ni drugih delova grada, iako su od centra udaljeni na 15 minuta hoda. Tih kilometar ipo od kuće do škola i narodne kuhinje, čitav su njihov svet.
Jasmina se pribojava nadolazeće zime. Treba obezbediti drva, a nema se. Zdravčo iz dana u dan tone u očaj i tugu. Nije bio kod kuće.
Sezona je spremanja ogreva. Jasmina kaže, da jedino u jesen može da zaradi neki dinar.
Tokom godine, uzalud čeka na Bujkovskom mostu u Vranju, gde se skupljaju fizički radnici, nadajući se da će ga neko pozvati da radi. Ali uzalud, posla nema, pa nema.
U svoja rodna sela se ne mogu vratiti, pojašnjava Jasmina kako neko ne bi pomislio da su neradnici, jer im rođaci ne dozvoljavaju, smatrajući da samo oni polažu pravo na njihove očevine. Ona bi mogla da čisti negde, dodaje.
- Da nam neje narodna kuhinja, ne znam kako bi preživeli. Njalepše su makarone. Nema meso u nji, ali ne da gi dobro spremav.
Moja deca ni neznajev što je meso. Spremam krompir i pasulj, mesim leb. Donose ni ljudi. Platimo kd imamo. Teško je bilo bez struju.
Zimi tek. Deca su popustila u školu. Razboljevaju se non stop. Imaju bronhitis. Šporet je odavno progoreo, više dimi nego što greje.
Založim samo kad se vrate iz školu. Malo posediv, i odma u krevet. Nemamo za drva. Zdravčo spava ovde, u ovuj sobu. Obuče kapu i jaknu, pokrije se... – nema snage Jasmina da dovrši rečenicu.
Marija bi za rođendan želela rolere. Teško izgovara ovu reč. Nema ni lutku. Ni jednu. Ima mače.
Stefan bi voleo da ima ,,biciklu“. Ni on nema ni jednu igračku. Ima psa. Nema ni loptu. A voleo bi.
Onda bi mogao da na obližnjem poljančetu pozove drugare da igraju fudbal. Najstarijoj Anđeli treba kompjter. Zbog škole, kaže. Ali kako ga nabaviti?
Najmlađi Lazar nije bio kod kuće. Krenuo je u predškolsko. On voli autiće, ali nema ni jedan.
Kada je Anđela slavila malu maturu, nastavnici OŠ ,,Dositej Obradović“ kupili su joj odeću, obuću, platili da joj srede frizuru, obrve.
Jasmina pere ručno. Na česmi u dvorištu. Uprkos svemu, deca su čista i negovana. Na žicama je bilo okačeno dosta veša.
Uglanom nasleđenog od dece kojoj više nije bio potreban. Marija je na kraju dobila dve hemijske olovke i korišćen labelo.
Tek toliko da rođendan ne bude bez poklona.
Slađana Tasić
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
