Vranje - Mile Kostić (62), koji nadimak Dubnica nosi po svom rodnom selu, stolar je u penziji od 2011. godine, a poznat je u čitavom kraju i mnogo šire kao pevač, igraorac, tekstopisac, pisac i sakupljač narodnog blaga.
Mile, čuvar naroodnog blaga sa unucima
Potpora u svemu mu je supruga Radmila, vredna domaćica sa kojom je izrodio sina Igora i čerku Sanju.
U penziji uživa u radostima pisanja i pevanja, ali najviše u društvu unučadi: Veljka, Anastasije, Jovana i Miloša.
- Prvi ozbiljniji pevački nastup imao sam u 3. razredu osnovne škole na priredbi povodom dana škole, koja se održavala u Zadružnom domu.
Pevao sam pesmu: “Čoban tera ovčice” i dobio najveći aplauz od svih učesnika.
- Ocu su govorili da ću biti pevač kad odrastem, ali se to njemu nije sviđalo. “Od toga leba nema”, govorio je.
Kad sam završio osnovnu školu u selu, pozvao me je za sto da porazgovarmo, kako je rekao, kao odrasli i ozbiljni ljudi. “Slušaj sinko, Odlučio sam da učiš za stolara u Vranju kod poznatog majstora Boška Ristića Stropljanca.
Pruža ti se šansa, da izabereš siguran lebac u ruke ili štap i čuvanje ovaca u selu.
- Poslušao sam oca, otišao na zanat, dobio sam majstora-patrona Ristu Mišića zvanog Đavol, koji se prema meni poneo kao prema sinu.
Pokazao mi je sve tajne zanata, a sa ostalim majstorima naučio me puno toga što će mi biti potrebno.
- Dok sam učio zanat pesmu nisam zapostavljao. Majstori bi me svakog dana posle doručka slali da im kupim domaće vino u zemljanim posudama kanačićima kod obližnjih privatnih prodavaca Nikodije pekara i Čede Bulumača.
Vraćajući se, poskakivao sam i pevušio. Čuo me je majstor Rista i kad su završili sa doručkom i ispijanjem vina rekao: ”Dete, razveži jednu pesmu, ali staru, meraklijsku”.
Otevao sam im, oni ‘ajde još i tako je krenulo moje druženje sa njima i danonoćno pevanje na stolarskoj slavi Sveti Toma i drugim veseljima koje su organizovali.
- Završio sam zanat i upisao se u KUD “Sevdah” iz Vranja. Tada je to bilo amatersko društvo, ali poznato širom stare Jugoslavije jer su nastupali čuveni vranjski pesmopojci i igraorci.
Igrao sam, a potom počinjao da pevam. Od tada, od 1972. godine do 2005. bio sam aktivni član vranjskog “Sevdaha”.
- Po povratku iz vojske, 1972. godine, sticao sam iskustva za pevanje u “Sevdahu”, pa sam se osmelio da se prijavim na takmičenju udruženih radio stanica Srbije gde me je pratio na harmonici Branimir Đokić.
Osvojio sam 2. mesto sa vranjskom pesmom “Petlovi pojev”.
- Moja glavna preokupacija biće pisanje pesama za pevače i sebe. Učestvovao sa na raznim festivalima po selima i okrugu, od 1975. na festivalu “Mlava peva” koji se održavao u selu Veliko Laole kod Petrovca na Mlavi.
- Staniša Stošić je bio i ostao kralj vranjske pesme. Upoznali smo se kao mladi u vranjskoj “Đokinoj kafani” na periferiji grada, gde smo odlaziili i pevali za svoju dušu do sitnih sata.
Bio je u završnom razredu Učiteljske škole. Nije me bilo sramota, tada, a i kasnije kod njega kući da pitam kako da neki deo vranjske pesme izvedem što bolje.
Ne bi stao sa savetima dok ne bi bio ubeđen da sam shvatio i da to mogu i umem.
- Čeda Marković je drugi naš pevač koji pronosi slavu vranjske pesme. Sa njim me veže najlepša uspomena u pevačko-tekstopisačkoj karijeri. Sa Čedom smo, sa mojom pesmom “Udala se naša Stana”, na festivalu “Mlava peva” 1996. godine osvojili 1. mesto u svim kategorijama (izvođenje, tekst, kompozicija, aranžman).
- Za moje književne početke zaslužan je Slobodan Simonović, magistar književnosti iz Kruševca čije je poreklo iz našeg sela Dubnica. Radio je monografiju o selu i tražio ljude koji mogu da mu pomognu podacima.
Tako smo se upoznali, 2003. godine, a ja sam mu napisao preko 50 strana materijala što je uticalo da se rad na njegovoj knjizi “Dubnica i Dubničani” produži još dve godine.
Pohvalio je moje spisateljsko umeće što me je odmah gurnulo u avanturu pisanja drame na dijalektu “Neću tatka da obrukam”.
- Taj istiniti događaj iz mog okruženja u selu nosio sam u sebi još od ranog detinjstva. Tekst je izašao iz mene u jednom dahu.
Dramu sam napisao i odneo čuvenom profesoru dr Momčilu Zlatanoviću, najvećem čuvaru narodnog blaga juga Srbije. Pažljivo je pročitao, dao pristanak da objavim i nastavim sa radom.
Do današnjeg dana napisao sam pet knjiga, sve su mi podjednako drage, a ponosim se knjigom poslovica i izreka “Svaka grbina tovar ne nosi”, iz našeg kraja, a ima ih preko 2300.
- Radio sam kao stolar u Simpu do 1984. godibne, potom u Gimnaziji “Bora Stanković” u Vranju. Učenici Gimnazije su moji najveći poštovaoci dela koje pišem.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
