Milorad Đorđević Bonde (77), krepka starina iz Vranja, živa je istorija jednog vremena, svedočanstvo kad je kratka pamet i ideološka zaslepljenost odlučivala o subinama i ljudskim životima.
Bonde
- Rodio sam se u gradskoj porodici koja se naselila u užem centru grada, u Dućandžik mahali, u 19. veku.
Prvo je bila prepoznatljiva po dedi Risti Đorđeviću Kalaščetu, uglednom trgovcu i vojnom liferantu.
Mnogo je putovao, imao dva pasoša Kraljevine Srbije i zbog toga dobio nadimak Kalašče što znači skitnica. Posedovao je pet kuća i manju fabriku za proizvodnju vojničkih cokula.
- Na početku novog veka, 1901. godine rodio se moj otac Đorđe, čiji će “lik i delo” biti zaštitni znak sudbine naše porodice.
Kao dete otac je od komita u kasarni ispod Amama tražio bombone, koje je izgovarao «bonke, bone» i tako dobio nadimak Bonde. Od tada do dan danas naša familija nosi taj nadimak.
- Inače, deda je bio član IO komitskog pokreta koji je osnovan u Vranju, 1903. godine. Dočekao je okupaciju Vranja, 1914. godine, bojkotom i nepristajanjem na bilo kakvu saradnju sa Bugarima.
Streljan je na mestu zvanom Beli kamen, iznad Devotina, blizu Vranja.
- Otac Đorđe, kao siroče, završio je osnovnu školu u Vranju, gde je započeo i Gimnaziju, koju je dovršio u Kumanovu. Zbog nedostatka novca nije mogao da nastavi školovanje, već se zaposlio kao bankarski činovnik.
Oženio se Desankom iz poznate vranjske familije Avramci, sa kojom je izrodio pored mene i dve ćerke: Miroslavu i Ljubinku.
- Novu komunističku vlast je prihvatio ravnodušno. To je trajalo kratko. Bio je “oštar” na jeziku i to nas je sve skupo koštalo.
Prolazio je pored zgrade suda i video ljude gde iznose arhivsku građu, slažu na gomilu i pale. Rekao je: ”Aman, ne bacajte arhivu i vama će trebati”.
Jedva su to dočekali, proglašen je provokatorom i nekoliko meseci je proveo u zatvoru u Nišu kopajući kanale. Nakon toga, stekao je status narodnog neprijatelja.
- Jedne večeri, naredio je nama, deci, da odemo u svoju sobu, a baki i majci, stropoštajući se u stolicu, brišući znoj s čela i lica, rekao:
“Narediše mi da predamo 800 kila mesa. Bogataši ste, viču. Evo dokumenta. Kažu, bolje meso nego metak u čelo”.
- Sutradan je otac, rano izašao i oko podneva došao sa jednim doseljenikom iz Gnjilana. “Prodadoh dve kuće, idem da im kupim i odnesem meso”.
Majka ni reč nije progovorila. Baka kao da se u kamen pretvorila.
- Nisu im bile dovoljne kuće, dolazeći u našu zapao im je za oko krevet “solunac”. To je krevet od mesinga, ništa naročito, sa kuglama i “paunovima” kao ukrasima.
Tražili su dopisom: krevet, dušek i, posebno, svilenu posteljinu, Morali smo odmah da im sve to odnesemo.
- Komunisti su, nakon rata, svakog dana održavali miting ispred Načelstva. Bilo je mnogo naroda, vatrenih govora, kako će “Rusi na pirovini da nakaleme pšenicu, samo će trebati da se ožnjeje i biće hleba u izobilju.
U narodu je bilo gladi, nezadovoljstva, a oni kao vešti manipulatori usmerili su narodni gnev prema “klasnim neprijateljima”. Jedne večeri čuli smo galamu, viku, psovke i jezive pretnje.
- Masa je ušla, sa motkama, u dvorište, Tražili su oca, da mu presude na lice mesta.
On je pobegao, iza kuće, kroz kapidžik, pa kroz sledeća dvorištva izašao u blizini zgrade Naćelstva.
- Jedan od vodećih komunista u kraju, naredio je da nas zatvore u praznu sobicu, u prizemlju. Krenuo je da pretražuje od podruma do tavana.
Za njim je išla baka Marija. Na tavanu je pronašao džak sa 30 kilograma pšenice. Zahvatio je pšenicu šakom i bacio u lice baki. Siktao je: “Odakle, ovo? Morala si da daš državi! Bando”!
Iako leto, tresli smo se od straha, kao usred zime. Nije bilo suza; oči zaleđene, podignuti kapci i raširene zenice odavali su parališuću strah.
Ispred kuće su postavili stražu. Stražar nas je čuvao 24 sata, jer smo u tom momentu predstavljali “veliku opasnost za narodnu vlast”.
Oca su sutradan zatvorili, po ko zna koji put. Pušten je kad su uvideli da više nemaju šta da nam uzmu.
- Nakon rata nismo imali pravo na bonove i tačkice, da nisu bili prijatelji sa sela, komšije i rodbina pomrli bismo od gladi.
Išao sam u 2. razredu osnovne škole, odmah posle rata, kada su me odredili u grupu dečaka koji će po ledenoj kiši ići po drva za školu u mestu Devotin, na planini Goč, devet kilometra udaljenog od Vranja.
Morao sam na leđa da nosim najveću cepanicu. Kada sam stigao kući, preko noći sam dobio zapaljenje pluća i jedva ostao živ.
- Nakon završetka Gimnazije, upisao sam u Skoplju Šumarsaki fakultet.
Uzeo sam kartonski kofer, nešto stvari i vozom stigao u Skoplje. Čekali su me Vranjanci, stariji studenti, kod kojih sam spavao dok nisam pronašao stan.
- Imao sam sreće, tražili su se inženjeri šumarstva i odmah se zaposlio u Šumskom gazdinstvu u kome sam radio punih 40 godina, do penzije.
- Vranje je danas izgubilo dušu. Navešću dva primera koji to najbolje oslikavaju. Nekada smo sa komšijama bili bliži nego sa rođacima. Govorilo se: “Komšija je prvi, za dobro i zlo”.
Majka bi me poslala, ako joj bilo šta nestane u kući, recimo jaja, kod komšija i bez pogovora sam dobijao. Tako je bilo i obrnuto, ako nekom nešto zahvali.
Sva veselja su zajedno slavljena, sve tuge zajedno odbolovane. Danas, vlada totalana otuđenost, niko s nikim ne kontaktira, vlada zavist, pa većina provode dane jedni pored drugih u mržnji.
Drugo, Vranje je još 1886. godine dobilo izrađen urbanistički plan, u kome se tačno znalo gde će se graditi kuća i gde će biti veliko dvorište.
Danas, sve je to urušeneo, sve za “puste pare” naruženo, pa se zidovi kuća lepe, nema dvorišta, nema nikakvog plana.
- Kad neko spomene “žal za mladost” i ja osetim te titraje, naročito one iz studenskih dana kada smo odlazili na svim fakultetima, posebno Filozofskom, na brucoške večeri. Zbog devojka.
- Unuci su mi sve, inače kako bih našao smisao života, posebno posle tragične smrti maloletne čerke Jefimije i potom prerane smrti supruge Ljiljane.
“Bidni čovek… Ćovek je samo za muku i bol zdaden”, govorio je Bora Stanković kroz Mitketa, a kao da je mislio na mene.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
