NEZAVISNOST

Izvor: OK Radio - Boban - Nedelja 31.07.2016 - 11:56

Svakako je imperativ svakog građanina da živi u pravnoj državi, u kojoj  se donose i primenjuju kvalitetni zakoni i u kojoj institucije rade bez pritisaka i uticaja nekih poluga vlasti, bila ona zakonodavna, izvršna, sudska ili neka četvrta.

U državi u kojoj institucije donose odluke iz svojih nadležnosti, bez pritisaka sa strane i budu nezavisne u tom smislu.

Naravno, raditi nezavisno  ne podrazumeva odsustvo odgovornosti i nepostojanje kontrole rada institucija i pojedinaca koji u njima rade.

Naprotiv, podrazumeva pojačanu odgovornost i razvijen sistem unutrašnje i spoljašnje kontrole. Bar bi tako trebalo da bude. A da li je tako?  Odogovore na ovo pitanje dobijamo svakodnevno, bilo neposredno – rešavajući neke svoje probleme, bilo posredno – slušajući priče poznanika, rođaka ili putem medija.

Nedavno saznah, čitajući ga, da jedan lokalni štampani medij realizuje projekat pod nazivom „ Nezavisno novinarstvo za nezavisno sudstvo“.

Zašto samo sudstvo, pa i tužilaštva su naročiti deo pravosudnog sistema. U njima je u biti ključ nezavisnosti pravosuđa, ako se o njoj može govoriti u današnjoj Srbiji.

Sam naziv projekta je na prvo slušanje – čitanje čudan – da li će nazavisno novinarstvo naterati sudstvo da bude nezavisno, što je apsolutno moguće samo u teoriji, a u praksi jako, jako teško, ali valja pokušati; da li nezavisno novinarstvo projektom dodatno podržava već nezavisno sudstvo, što je malo verovatno, zato što sudstvo nije već nezavisno.

Kada je u pitanju okrugli sto na Pržaru, sve rečeno na istom je sigurno već poznato našim lokalnim novinarima koji , utisak je, do nekle korektno prate pravosuđe. A šta od nekle?

Imali su novinari prilike da se kale, ali i da pokažu u svojim tekstovima „svu nezavisnost“ vranjskog pravosuđa. Čini se nekad sa malom zadrškom. 

Bilo je” stida medija” da postave mnoga pitanja izabranima u pravosuđu, i to je razumljivo u ovoj sredini. Ali je činjenica da u nekim prestoničkim medijima postoji  neznanje novinara, kada su krivični postupci u pitanju, pa i pravna terminologija. I gde će oni da rade za nezavisno pravosuđe.

Struktura onih koji su govorili na okruglom stolu je polovično zadovoljavajuća. Gde su izabrani nosioci funkicija da iznesu svoje mišljenje, na koji način oni vide saradnju sa medijima i koliko su spremni da preko i uz pomoć medija pokažu građanima spremnost da se, nezavisni od bilo koga ili čega, bore protiv kriminala, korupcije, lopovlika, bahatosti, pa i u svojim redovima.

Dosta je skrivanja iza ovlašćenih lica. Hoćemo odgovorne na videlo. Ostaje nada da se pojave na nekom od narednih okruglih stolova, ali  i na  konferenciji za novinare i civilni sektor posle istog.

Da vidimo koliko ste jedni druge slušali, čuli, razumeli, a sve u korist građana. Baš kao premijer. Malo, malo, pa konferencija za novinare.
Da se ne lažemo, pravosudne institucije sve više liče na politička namešteništva. Biraju se nosioci pravosudnih funkcija na neke, i od struke potvrđeno, sumnjive načine.

Neko kvazi bodovanje, poeni za ovo, poeni za ono, poeni za maglu. Onda oni, tako izabrani, ušetaju u instituciju, te počnu da je kroje, verovatno prema bodovanom planu i proglamu izloženom pred komisijama, dok je “magla svuda oko nas”.

Uslede improvizacije, pa imrovizacija improvizacije, pa diletantski  potezi suštinskog neznalice, dovođenje svojih nameštenika – takoreći silovanje institucija.

A građani neka sačekaju za pravdu, biće im nadoknađena iz budžeta. Pored takvih funkcionera u instucijama rade i lica koja nemaju kvalitete za rad u istim.

Rade, uz dužno poštovanje i čast izuzecima, specijalisti za donje delove obuće, pa umesto da „duvaju u lepak i nose pampers“ u nekoj privatnoj fabrici npr. oni su odabrani, umišljeni i glavni u nekim institucijskim prostorijama.

Rade, uz dužno poštovanje i čast izuzecima, i tkalje, predilje, vezilje, ali ne za mašinama u tekstilnoj fabrici npr., nago za komjuterima u institucijskim kancelarijama. Rade očevi, majke, sinovi, kćeri, muževi, žene, ... sve u jednoj instituciji.

Ma čitave porodice i familije se smenjuju. Da, rade i neki novinari iz medija koje je trenitno na “veštačkim aparatima”, tako što su se “ugurali” kao zamislite volonteri, iako nemaju kvalifikacija da rade na tim administrativnim radnim mestima, dok neki formiraju silne agencije da bi “maznuli” lovu iz lokalnog budžeta za tzv. projektno finansiranje.

Zanimljiv je slučaj jednog punoletnog deteta koje je tata ugurao da volontira u jednoj pravosudnoj insituciji. Tata je inače svojevremeno proveo izvezno vreme  u ulici Cara Dušana, unutar rešetki.

A za ubacivanje deteta bila je potrebna veza, pa i za volontiranje, jer nakon toga sledi neko konkretno rešenje. Neka radi dete , nije problem, ali kako je i do kog „foteljaša“ tata „došao i ušao“.

Ali dobro, bitno je da se radi, pa makar radili zaštićeni ko beli međedi i međedice na neodređeno vreme. Uđu nekada oni, tako zaštićeni u neku “paranoju” ili boje reći strah za radno mesto, jer su se iako privilegovani svašta nagledali. Ali u svom tom gledanju nisu videli sebe i njihov način dolaska na to radno mesto.

Čitajući tekst u sledećem broju novina, pa  i u sledećem, imao sam utisak da čitam bilten pravosudnog organa, sa primerom dobre prakse suđenja u razumnom roku, koji  nikako ne prezentuje nezavisno pravosuđe. Samo, kao što napisah, prepričan primer dobre prakse.

Treba isticati takve primere i kroz redovno pisanje naravno, ali zna se koji su slučajevi zanimljivi kada se ceni nezavisnost pravosuđa i od kakvih i čijih uticaja se štiti pravosuđe.

Pitajte građane, radnike posrnulih firmi, podnosioce krivičnih prijava i tužbi protiv kriminala, korupcije i zloupotrebe službenog položaja. Cilj ovakvog projekta trebalo bi da bude malo dublje istraživanje stvarnog stanja u pravosuđu, koje nije sjajno.

Krasi ga odsustvo svake odgovornosti, jednostavno nema je - ni za loše presude, ni za loše optužnice koje padaju, jer su bez dovoljno dokaza zbog loše sprovedene istrage. Imali smo nedavno slučaj biznismena koji je oslobođen u drugostepenom postupku, nakon kojeg je sledeća instanca konstatovala da je bilo propusta u radu drugostepenog organa.

I ko je za to odgovoran? Niko. Samo se konstatuje i to je to. Sličan sčučaj i u Vranju pre desetak godina, kada je direktor jedne kompanije, koliko se sećam, švercovao jednu životnu namirnicu sa Kosova ili na Kosovo, ne sećam se pravca švercovanja. Imao je taj isti i šansu da dobije i malo preduzeće, sećate se tog projekta, pa je postao i vlasnik lokala u centru grada, koji danas izdaje u zakup.

Evo zadataka za pravosuđe – kako je došao do tog lokala, po kojoj ceni? Uh, ala bi to bio slučaj, kako bi se razvezalo klupko oktopoda. U vezi njegovog slučaja postavlja se  pitanje ko su te sudije, da li i dalje rade, da li su možda napredovale, bile birane u više sudske instance?

 Zatim, ko je odgovoran za preduga suđenja? Po sadašnjem tumačenju niko. Konstatuje se predug period procesa i oštećenom odredi nadoknada iz budžeta.

Građani plaćaju za tuđi nerad, neznanje ili namerno prolongiranje, bahatost, saradnju sa lukavim advokatima u odugovlačenju procesa. I opet ista pitanja – ko su te sudije, imaju li ime i prezime.

Dakle, ovakvi projekti, pored okruglih pričaonica, treba da u uključe i saradnju sa građanima, one koji prijavljuju slučajeve korupcije, podnosioce krivičnih prijava, uzbunjivače, vršiti analize kroz studije slučaja (ali mnogo “mesnatijih” od ovih o kojima je pisano)  istraživati, pisati o tome i vrlo bitno - pratiti reakciju pravosudnih organa na tekstove i informacije iz medija.

Postoji postupak koji se zove postupanje po službenoj dužnosti.  Da se vidi da li pravosuđe poštuje istraživačko novinarstvo i novinare, koji često urade i predistražne radnje ili deluju proaktivno u odnosu na problem.

Da se i novinari pohvale svojim primerima dobre prakse, svojom inicijativom – od percepcije nečije zloupotrebe, do istraživanja i pisanja o tome, pravovremene rakcije tužilaštva i odlične optužnice sa jakim i optužujućim dokazima, efikasnog sudskog postupka, kvalitetne presude koju će da potvrdi drugostepeni organ. Ovakvim postupkom bi, u stvari, bilo više primera dobre prakse.

Koliki je značaj vladavine prava građani uglavnom znaju. To ne znaju i oni koji treba da sprovode zakone u delo. Ma znaju, samo se prave! 

Zato često treba pisati o tome, ali bez senzacionalizma, jer bez medija, novinara i njihovih istraživanja, ma koliko njima bilo teško,  bilo mi mnogo teže skrenuti pažnju na probleme u toj oblasti.

Jer, i kada neko pokuša da “istera pravdu” naiđe na utvrđenja koja je vrlo teško savladati. Svedoci smo da mediji i novinari skreću pažnju na sistemske anomalije, pa čak i neku dovedu u red.

Zato je “vladavina” nezavisnog istraživagog novinarstva bitna, da bi naslov projekta imao smisla u krajnjem efektu, mislim na “nezavisno sudstvo”.
 

Pregledaj sve blogove

Komentari

blog comments powered by Disqus