Kada su Mila i Saša Krstić pre sedamnaest godina ostali bez posla, nisu sedeli skrštenih ruka čekajući da im pomoć padne sa neba. Oboje su zasukali rukave, kako to voli da kaže naš narod, i dali se na posao. Odlučili su da se bave zanatstvom. Mila je želela da to budu etno suveniri a Saša se složio. Kontaktirali su Udruženje zantalija u Nišu, postali njegovi članovi i sada sarađuju sa njima. Suveniri koji izađu iz njihove male radionice, smeštene na stolu u kući, mogu da se vide u mnogim prodavnicama suvenira, a potom i u domovima turista koji su posetili Niš ali i Sokobanju, Vrnjačku Banju, a ovih dana i smotru trubača u Guči. Mogu se videti i na beogradskom aerodromu. Zaštitni znak Srbije, šajkača, opanak ali i momak i devojka u živopisnoj narodnoj nošnji postali su omiljeni među strancima. Za Guču je, kaže Mila, spremila mladića u srpskoj narodnoj nošnji sa trubom.

 

Mila je zajedno sa svojom porodicom pokazala da uvek može da se uradi nešto dobro, samo ako se ima dovoljno volje i strpljenja.

 

U početku je sve bilo teško kaže Mila čiji su etno-suveniri mogli da se vide i na nedavno završenoj izložbi tradicionalnih starih i umetničkih zanata , održanoj u Domu Vojske Srbije. Radimo uz ponoć štapa i kanapa. Za izradu figura potrebni su nam kalupi koje smo sami napravili i ne pitajte kako. Uobičajeno je da se koriste oni od plastike ili silikona, ali je nama to preskupo. Jeftinija je bila "ručna varijanta u sopstvenoj režiji".

 

Izrada figurica traje malo duže, a posle njihovog izlaska iz kalula Milina ruka im daje konačan izgled i uliva dušu. Vesele i živopisne boje narodne nožnje daju poseban pečat Milinim suvenirima. Prva pomisao je da ih radila ruka školovanog umetnika.

 

Nikada u životu nisam slikala, nikada četkicu u ruke nisam uzela, ali te muka i borba da održiš porodicu natera na sve priča Mila. Tada se sve može naučiti. Inače, oslikavanje figura je najteže. Polako sam savladala i to. Ne znam koliko vremena utrošim na jednu figiricu jer ih radim u serijama, ali ponekad znam da sastavim i 24 sata rada.

 

Kada je sezona, od maja do septembra, i ne spava se. Spor je to posao. Ne ide tako brzo. U proseku radim 15 do 16 sati denevno.

 

Kada zatreba, Mili i Saši u pomoć priskaču i njihove dve ćerke koje su već studenti. Najveći deo posla i pored toga pada na Milu. A ona, vešto, majstorski, svakoj figurici daje lepotu, toplinu i dušu. Odeću oslikava do poslednjih detalja, svaki cvetić je na svom mestu, svaki listić

 

To ih valjda i čini tako lepim kakve su kaže Mila i nastavlja da objašnjava kupcima čime bi to mogli da obradaju one koje vole i kojima spremaju poklone. Tako usrećuje druge, a svojoj porodici pomaže da i u ovim teškim vremenima na oseti krizu. Teško je bez posla, ali se sve može uz dosta volje i malo više hrabrosti i intuzijazma. Mili to nije nedostajalo, pa umesto da očajava, ona se dala na posao.