Posle početnih koraka u formiranju Jumka iz Vranja, firma je počela nagli razvoj, na čelu sa direktorom Brankom Golubovićem.
Direktor Jović se veseli sa radnicima, 70-ih godina 20. veka
Prema sećanjima Momira Moše Stošića, koja potkrepljjuje mnoštvom fotografija, cilj direktora Golubovića bio je da zaokruži proces proizvodnje tekstila tako što će imati sve fabrike na jednom mestu od pripreme do finalnog proizvoda.
- Da bi stvorio to “carstvo” kako je govorio trebale su veze u samom političkom vrhu u Beogradu, a on ih je imao iako se nikad nije bavio politikom.
Uzeo je za izgradnju u to vreme nešto više od 10 milijardi tadašnjih dinara kredita i vratio sve početkom 1970. godine - seća se Moša, i nastavlja svoju priču.
- Znao je da je za vraćanje tolikog kredita bilo potrebno razviti izvoz takanina u najrazvijenim zemnljama sveta. Stvoriti kvalitet koji će doneti ekstradobit.
Da bi se to postiglo koristio je veze naših političara sa nesvrstanim zemljama, pa je uspeo da ugovori stalnu isporuku najkvalitetnijeg pamuka iz Burme.
Na taj način stvorio se preduslov za izradu najkvalitetnije tkanine u ovom delu Evrope koja će svoje kupce naći u Americi. Već 1965. godine preduzeće je izvezlo u Ameriku devet milona metra tkanine i tako izvozom vratilo kredit državi.
- Golubović je znao da ceni radnika i prvi je uveo “višak” na redovnu platu, svakog trećeg meseca.
Za radnike višak za nerdanike kazna. Plate su bile iznad proseka u Jugoslaviji.
Višak se delio linearno. Mnogo je novca bilo u kombinatu, gradile su se zgrade, a radnici dobijali stanove, kredite za kuće.
Kao čovek iz naroda imao je intuiciju da naseti kako treba postupati sa ljudima, posebno sa poslovnim partnerima bilo odakle da su.
Za kombinat se borio svom snagom, znao je da o poslu pregovara od jutra do mraka u obližnjem hotelu “Pržar”, da ih dvori, ali sve na kašičicu.
Tek kad se potpiše ugovor, povoljan za kombinat, javljao je meni da krene organizacija proslave sklapanja ugovora sa partnerima.
Sve je bilo spremno, konobari, pečeni prasci, jaganjci, naš fabrički folklorni ansambl.
Odlazilo se u njegovoj vikendici na Vlasini koja je služila kombinatu, a ne njemu i supruzi. Tamo bi nastalo veselje, pa su poslovni partneri odlazili puni utisaka.
Golubović je otišao je u penziju 1978. godine sa mojim albumom slika o njemu, koji mu je uručio naslednik. Ostavio je 4600 srećnih radnika.
Njegov život bio je kombinat, kući je odlazio samo na spavanje. Dobio je stan od kombinata u Beogradu. Nakon njegove smrti, 1986. godine oduzet mu je od tada holdinga Jumko.
Nikakvo bogtstvo nije ostavio. Njegova supruga živela je i umrla u jednoj sobi u njegovom rodnom selu kod Aleksinca.
Uspeo sam lično, pošto sam čovek od njegovog najvećeg poverenja, da mu se odužim kolike su moje mogućnosti.
Izborio sam se da Dom kulture i jedna ulica u Aleksincu nose njegovo ime, kao i da ulica pored Jumka u Vranju ponese, takođe, njegovo ime.
Čest gost Golubovića, a potom i Vlajka Jovića, bio je u to vreme vodeći srpski političar Draža Marković.
Voleo je da otvara pogone Jumka, u zgradi Zadružnog doma u Golemom Selu, puteve, Drenovac – Mijovce, spomen česmu u Drenovcu, da u organizaciji naše fabrike gostuje, da uživa u jelu, pesmi i igri. A, voleo je i žene.
Bio je neposredan i mnogo je pomogao fabrici kada je bilo potrebno. Pre njega, da bi kombinat stao na noge puno je pomogao Petar Stambolić koji se lično znao sa Golubovićem, valjda iz rata.
Nastavak sledi
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
