Vranje - Vesna Dejanović , matematički programer iz sela Vrbovo, lek od besparice i siromaštva, kao i eliksir za svoj organizam, pronašla je onda kada je u svoje dvorište dovela prve koze rase alpina.
Ovakvu farmu bi Dejanovići želeli. Foto: FB
Sve je počelo pre sedam godina. Radeći sa suprugom od Vranja, preko Vladičinog Hana, pa do Beograda, ne birajući posao, shvatila je kako joj zdravlje popušta.
Sveopšta iscrpljenost organizma, opadanje kose, malaksalost, ali i drugi zdravstveni problemi, uticali su na to da kupi dve koze, jer je znala da je mleko ovih životinja izuzetno zdravo i okrepljujuće.
Svakodnevno je pila surutku koju je dobijala praveći koziji sir, i za nekoliko meseci, priča ona, njen organizam je počeo da se oporavlja, a zdravlje da se polako vraća.
- U međuvremenu je i suprug ostao bez posla. Sa dvoje dece u kući, morali smo da nađemo neko rešenje, kako bismo preživeli.
Shvatili smo da je rešenje našeg problema tu u samom dvorištu. Uključili smo celu porodicu, na radost naše dece.
Uspeli smo nekako da prikupimo neki novac uz pomoć roditelja, i oformili prvo stado od nekoliko koza. Sledeće godine, došli su i prvi jarići, a mi smo iz godine u godinu uvećavali stado, tako da smo do skoro imali 70 koza - kaže Vesna.
Shvativši kako Dejanovići rade za sebe, a ne za druge, maksimalno su se predali kozarstvu. Posećuju sajmove, u kontaktu su sa kozarima širom zemlje, razmenjuju iskustva. Vesna pravi sir od kozjeg mleka, koji je već unapred naručen i praktično rasprodat.
Cena kozijeg sira kreće se od 400 do 600 dinara za kilogram, u zavisnosti od toga odakle je mušterija.
- Beograđani su spremni da daju i suvo zlato za ovakav proizvod, dok naši ljudi sa juga nemaju para da sebi tako nešto često priušte.
Cena umatičenih jarića je 250 evra, dok se cena koze kreće od 400 do 600.
Generalno gledano, od kozarstva može odlično da se živi, ali nedostaje podrška države u vidu podsticajnih sredstava za širenje, da tako kažem, proizvodnje - navodi Vesna.
Ona pojašnjava kako oni koji se bave ovom granom stočarstva, a žive u Vojvodini, daleko više imaju podršku opština i pokrajinskih organa u otpočinjanju posla, nego li oni koji žive u ostalom delu Srbije.
- Kako se stado uvećava, tako nam trebaju i nove staje, livade za ispašu, seno i ostalo, a to su velika ulaganja.
Vojvođani koji su počeli da gaje koze kad i ja već imaju prave male farme sa po nekoliko zaposlenih, a kod nas je to nemoguće.
Koze sam sve ručno muzla, a kod velikog stada to je prosto nemoguće - kaže Dejanovićeva.
Dolazak koza u njihov dom posebno je bio značajan za Vesninu ćerku Jelenu. Devojčica planira da upiše Poljoprivrednu školu u Futogu, kako bi se usavršavala i kasnije razvijala ovaj porodični posao. U Futogu u okviru škole postoje i farme i odlični uslovi za učenje i primenu stečenog znanja u praksi.
Dejanovići poručuju svima koji su bez posla da se okrenu poljoprivredi, jer je tu izlaz. Nema stresa, a ima zdravlja i zarade.
- Bolje je živeti na selu. Mi smo u moravskom i ravnom Vrbovu, koje je ipak dosta naseljeno, ali razmišljamo da odemo u neko planinsko selo, prvenstveno zbog ispaše.
Nedavno smo morali da prodamo nekoliko koza, zbog potrebe studija našeg sina.
Nakon što su odveli koze, ja sam se osećala, kao da sam počinila ratni zločin.
Prosto je neverovatno koliko činjenica da si sam svoj gazda i da te niko ne šikanira, da te ne maltretira, ali i energija koju razmenjuješ sa životinjama, može da utiče na psihofizičko zdravlje i odnos sa ljudima - prenosi Vesna svoja iskustva.
S. Tasić
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
