Meraklije u jelu, u Vranju nisu čekali samo Božić ili Uskrs. Kad se imalo, za njih je «svaki d'n bio Veligden». Uživali su u đuvečke, jagnjetini, škembićima...
Kafana "Proleće" na mestu današnjeg hotela
- Blagoja Tuman je bio vrstan mesar, meraklija da sredi meso i da pojede najubavo. I mi nesmo ostali kusi.
Donese jagnjeće butče, pa sas oriz i spanać u đuvečku. A, đuvečka, dete da obanjaš u njum.
Tolika je bila jerbo je morala da izrani onoliki Tumanci. Mnogo smo voleli jagnjeće glavče na đuvečku, a pored njega punjeno škembe sas debeli jagnjeći creva, bel i crn drob.
Đuvečka se napuni sas iseckani mladi crni i beli lukčiki i sve toj krčka na tihu vatru. Škembe se sašije i probuši na nekolko mesta da upije miris od lukčiki.
Iz zemljano grne prinese se ovčje kiselo mleko... Eh, prsti da izližeš: Jedemo sa kašike, pa kad nastane macanje, ne mora đuvečku da peremo, izlitimo gu od trljanje sas leb, da duri pobeli – priča Mate Tumanka.
Kad bi ih muka spopala znali su da se snađu u svakoj prilici. Posebno u vreme ratova i okupacija.
Stojan Kostić Tane Funci pričao je kako se znalazio sa Bugarima, a sve sa ciljem «da ne izede ćutek».
Voleo je bugarski pasulj, bio je mlad, jak, kaže u internaciji – «vola bih pojeo».
- Kad je bio pasulj mogao sam da pojedem pet porcija. Bugari gledaju i pucaju od zavisti: «Mame ti ga, jedeš kao konj!»
Odgovaram im: «Šta da vam radim. Vidite da postoji Srbin koji može da pojede više od Bugarina» - snalazio se Funci.
Vlada Džipković Džipko bio je interniran u u Nemačkoj i radio je najteže poslove.
Kad je video „kako kapsuje i aljinka mu se ne drži oko struk“ rešio je da se snalazi kako bi preživeo. Iskoristio je jednu od pauza i brenerom osmudio šaku i podlakticu desne ruke.
Plamen je stvorio bolne opekotine. Prebačen je u logorsku bolnicu gde je rana sanirana. Morao je da se javi nakon dva dana.
- Pred javljanje stavio bih na ranu sos-gas i ona nije mogla da zaraste. Bolovi su bili nesnosni. Osećao sam ih u korenu kose. Ali, i dalje sam bio na poštedi - pričao je Džipko.
Snalažljivost je krasila Vranjance i u mirnodopskim uslovima. Duško Šimšir je između dva rata sa društvom rešio da na lak način zaradi pare.
Odlučili su da u Bujanovcu održe predstavu u jednoj kafani koja je plakatirana ručno ispisanim slovima na običnoj hartiji. Pisalo je: „Dođite da umrete od smešku“.
Otišli su u Bujanovac i jedan od njih je odmah naplaćivao ulaznice. Bila je velika gužva, pare kao alva. U kafani je bila impovizovana bina sa zavesom.
- Kada smo prodali sve karte promuljio sam glavu između zavesa i rekao: Vidite li me? „Vidimo“, svi su vikali u glas i smejali se.
Posle par minuta ponovo sam izmuljio glavu i upitao: „A, sad vidite li me“.
„Vidimo“, vikali su i smejali se. „E, od sad više nema da me vidite“. Nastao je urnebesan smeh, a mi smo na stražnja vrata izašli iz kafane i pobegli put Vranja – pričao je Šimišir.
Vranjanci su druželjubivi i voleli su da vikendom odu na čist vazduh, pojedu i popiju.
Jedno takovo društvo sačinjavali su: Ratko Pupunjko, Žika i Vane Burča, Andra, Srba Cibuk.
Odlazili su u Pupunjkovu vikendicu, a glavni za đuvečke bio je Srba Cibuk, dok su ostali bili zaduženi za vatru, da donesu drva, natoče rakiju i vino.
Srbi je, zimi, stalno curio nos, tako da bi se slina često nadvila nad đuvečkom.
- Pazi, bre, Srbo, obriši jedanput nos - govorio je Žika Burča. „Ajde, be, ne se sekirajte, pa i ako kapne, em će je slano, em ubavo“, odgovarao je.
A, kapalo je i to mnogo puta – priča Andra Jovanović, direktor nekadašnjeg bioskopa „Sloboda“.
On se u svojoj praksi direktorovanja i obavljanja važnih funkcija u opštini sretao sa ljudima visprenim, spremnih odgovora u „nezgodnim“ situacijama.
- Jednom je kod mene u opštini došao Duško Vrtla, pravi gospodin u odelu, sa kaputom, šeširom na glavi. „Dobar dan druže predsedniče, došao sam ako može da zaposlim moga malog“. Mislio je na svog sina.
„Gospodine Dušane – kažem mu – ne znam šta da vam kažem, ali vaš sin je malo mangupičast“. „Ne, druže direktore, on je samo malo avanturističan“, snašao se Duško. Kasnije smo ga zaposlili – priča Andra.
Vranjski govor davao je široke mogućnosti u upotrebi i zato su ga njegovi žitelji vešto koristili zavisno od toga kako bi im životna situacija nalagala.
Jednom prilikom Stojan Kelča je bio u avliji kada je naišla jedna gospođa i uzviknula: „Jaoj, što vam je lep jorgovan“.
„Ma, ovaj nije nikakav da vidite onaj iza kuće, dođite da vam ga nakršim“, vešto je odgovorio Kelča.
Ili, kad je jednog zimskog dana pao veliki sneg, a mlada nevesta iz kuće izašla da očisti stazu i od uzbuđenja i sreće utrčala natrag u kuću i rekla svekru: „Tato, tato, što ga je napepaja belča“.
„Ako, ćerko, za toj se i rodija“, mudro je odgovorio svekar.
Dušan ĐORĐEVIĆ
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
