Vranjanci su bili meraklije, uživali su u lepo sređenim dvorištima, pesmi, svirki, igri, u svom Vranju.
Krojačka radionica u starom Vranju
„Deda je imao stolicu sa naslonom u dvorištu pored golubarnika. Zavalio bi se i bacio pogled na ogroman dud.
Rađao je tri vrste dudinja: sitne bele, krupne bele kalemke i crvene krupne. Pazio je da jato ptica skovranaca ne naleti i pozoba ih.
Čuvao je sve što je lepo za oko: golubove lepezane, kokice dukatke, kanarince, bele zečeve. Otvorio bi golubarnik, pustio zečeve u dvorištu da pored duvara pasu sočnu travu, dukatkama koje su se šepurile bacao pšenicu i dozivao ih pucketanjem usana.
Slušao kanarince koji su zanosno pevali pod tremom u kavezima, pio rakiju, mezetio i zanesen prizorom odlazio u svoj svet. Povremeno bi raširio ruke, a golubovi su kao po komandi sletali na njih i gugutali, kljucajući ga. I, tako satima... - seća se Ljilja Brajinka.
«Svakodnevni život moga oca Žike Šipe se znao: kad dođe s posla, odmorio bi dva sata i pravac u pozorište, to mu je bila prava kuća. Dolazio je kasno noću» - pričao je njegov sin, Jova Cvetković Tutonja.
On se sećao očevih dolazaka kući, s društvom. «To je bilo nakon završetka predstava. Krenuo bi sa glumačkom družinom praćen muzikom Kurte, Bektaša, Zorana i drugih vrsnih svirača. Bilo je leto, danju vrućine, noću čuvene mesečine.
Deda je spavao u krevetu, napolju, ispod trema. Rezak Kurtin zvuk klarineta, budio ga je. «Evo ga, ide Žika i njegovi glumci. Sad će da bude, do sto i jedan».
Ulazili su u dvorište, majka je već bila na nogama. Iz podruma se iznosila prvoklasna rakija, belo vino. Iz taze navađene bašte kidani su paradajzi jabukari i krastavice mesečarke.
Seklo se na četiri dela, solilo i mezilo. Posedali bi ispod duda na klupe, neko na rogožu. Čekrk bi škripao na bunaru.
«Daj, Milke ovu našu, lekovitu vodu, izgore kazanče, ženo». Krenula bi svirka, pesma, kolo oko dud.
Majka, deda Jaćim, svi bi završili u kolo. A očevo društvo bilo je golemo – sećao se Tutonja.
Ratku Špurku, uvek bi zaiskrila suza u očima kada bi se setio momačkih večeri provedenih pored česme Đerenke.
“Eh, kad se od Markovo kale spustila mesečina, a vetar letnji donese miris lipa i po koju kap rose sa sveže trave, idi pa sklopi oko ako možeš.
Tada bi iz komšiluka i staro i mlado izašlo na sokak i posedalo ispred kapidžika.
Dok je voda žuborila i prosipala se na kaldarmu, krenula bi naša pesma.
«Ja idem na vodu nane i ono po mene / nane, nane i ono po mene / na Đerenku nane mori, za vodu studenu / nane, nane mori za vodu studenu / Na Đerenku nane mori, vodu da popijem / nane, nane mori, sevdah da razbijem». Pesma za pesmom, čula se na daleko. «Toj nisu slavuji, toj su Špurci «, šaputale su devojke iz Donje male“ – priča Ratko.
Tako je bilo u Gornjoj čaršiji, a kao je bilo u Odžinki pričao je Mita Biridžik.
„Na livade konji, rživ od radost, a mi razuzdani. Cigani sviriv, skidav mesečinu, dušu blažimo sa kanačiki vino, sa pesmu lečimo sve što uteče i takoj dočekamo zoru.
A kad svane sve, kao golub, prne i odleti u nebesa. Odemo u furnju, kupimo simiti, pa dom. Cena, stoji ispred vrata, mete.
«Dobro jutro, gazda Mito»? – vika. «Dobro veče»! – odgovorim i odem u bašču, pod dud, da na rogožu dočekam sunce kad odskoči prema Golič“.
Đošini su bili među najboljim igraorskim familijama u Vranju.
„Došao bi ponedeljak, letnje vreme. Vranje vrije, što od naši, a poviše od gosti. Otac bi spremio magare, stavio ćilimče, a mi bi mu pomogli da ga jane. On jaše na magare, a mi po njega.
Cela famžilija; pravac, bašta u hotel «Vranje». Svira Bakija Bakić i njegov orkestar: Kurta, Demiran, Ekrem i drugi. Magare bi vezali do spomenik «Čika Miti». Niko ga nije dirao. Svi su znali čije je.
Naši stolovii bili su s leve strane bine, ispod velikog koštana. Naređani u red. Konobari bi nas uslužili, odmah. Otac je stavljao balonče s domaćim vinom na sto.
Počeo bi da pije i mezi. Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni kasnije. Zanosno svirajući, kao da se pozdravljao s ocem. Pala bi prva «crvena» na čelo. Pa druga, treća, četvrta....
Teška kola, pesma, sve bi stalo kad bi se na balonče ugledalo dno. Sava Đoša ustajao je od stola. Takt je davao goč Demirana. Nastalo bi igranje.
Cela bašta u hotelu «Vranje» digla bi se na noge. Otac napred, stric Dine na kec. U sredinu žene, svi mi. Izvija se kolo, noge kao da su u vazduh - priča Dule Đoša.
Kafanskih boema u Vranju bilo je mnogo, ali među njima posebno se izdvajao Anta učitelj. Voleo je da popije i kući je često dolazio „zagrejan“.
Bila je zima, a on stigao kući vidno pripit. Njegova žena izašla da ga sačeka pa kaže: „Dobro bre, Anto, zor li je svaki dan da sediš u kafanu“.
Anta je pogleda i polako biranim rečima odgovori: „Dobro, ženo, kaži mi da li je zdravo na ovu zimu da sedim ispred kafanu“.
O zaljubljenicima u „ladan špricer“ mogao bi danima da priča Maško sodadžija.
„Duško Kaluđer je voleo „dramče“, to je čaša od 3 dl. Sipa se 1 dl vino i 2 dl soda. Pije se „dok ti nosi glava“.
Drugi, koji su voleli domaće belo vino, jako i gusto, da ih ne bi „utepalo“, ostavljali su praznu čašu „za dva prsta“, a onda vino „nagaze sodom“, da ga razbiju, a ne unište ukus.
Imao sam stalne mušterije: Dine Terziju, Tane Barbače, Vasu Ćufte i druge.
Na primer, Sande Vlašče mi je bio mušterija od kad sam otvorio radnju pa dok nije umro. Sifon su tek tada njegovi vratili, uvek je bio kod njega – priča Maško.
Dušan ĐORĐEVIĆ
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
