Armijski general i nosilac tri Karađorđeve zvezde Đorđe P. Ivković rođen je 4. maja 1894. godine u Vranju, gde je učio osnovnu školu i Gimanaziju.
Jedna od malo sačuvanih fotografija Ivkovića
Ostavši bez oca u ranom detinjstvu 1911. stupio je u Vojnu akademiju u Beogradu. Ivković je bio i diplomirani pravnik Visoke škole.
U srpsko-turskom ratu 1912. godine ušao je kao pitomac 44. klase. Hrabre vojničke i oficirske vrline Ivković je ispoljio u nadolazeće balkanske ratove i Velikom ratu.
Iz tih ratova izašao je u viši oficirski čin i sa najvišim srpskim i francuskim odlikovvanjima: trima Karađorđevim zvezdama sa mačevima (dve III i jedna IV reda), Zlatnom medaljom za hrabrost, Belim orlom, pa francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom i drugim odličjima.
O junaštvu i hrabrosti generala Đorđe Ivkovića, o njegovim ratnim zaslugama, a za unapređenje u viši oficirski čin, najbolje govori obrazloženje predloga Branka Jovanovića, zastupnika komandanta i generala Prvog pešadijskog puka “Knjaza Miloša Velikog”, u kome se kaže:
“Za vreme ratova 1912/13. godine u Prvom pešadijskom puku prvog poziva od jula 1914. vodnik u 8. puku, 1916. komandir druge čete, pa zatim komandir 4. čete. Zastupnik komandira 4. čete prvog bataljona Prvog pešadijskog puka Đorđe P. Ivković odlikuje se:
U borbi na Kruškogradskim položajima, za vreme od 4. do 19. septembra 1916. godine predanim vršenjem službe.
25. i 26. septembra 1918. godine prilikom napada na Beli šanac, time što je uspeo da prebaci svoj vod i podvuče ga pod ćuvik da privuče neprijateljsku vatru na sebe i da vatrom svoga voda obezbedi prebacivanje cele čete, zatim odbio neprijateljski napad.
2. oktobra 1916. godine primio komandu nad četom, pošto mu je komandir poginuo i na položajima Kresta i Kola vodio s neprijateljem neprekidno borbu bombaškim odeljenjima i patrolama.
6. oktobra 1916. godine bio je sa četom među prvim pri zauzimanju neprijateljskog položaja i gonjenju neprijatelja od njegove utvrđene linije Redut.
28. oktobra 1916. godine dobio je zadatak da se sa četom prebaci na levu obalu Čengelskog potoka i napadne neprijatelja u rovovima, koji su bili dobro osigurani gvozdenim koljem i preprekom od žice, u 17 časova prebacio se sa četom i obuhvatnim napadom primorao Bugare da se povuku iz rovova koje je poseo.
U toku noći odbio je jedan neprijateljski kontranapad. Osvajanjem ove utvrđene tačke doprineo je da se oslobodi užasne neprijateljske vatre levo krilo XIV pešadijskog puka, koja mu je sprečavala kretanje u napad.
Sutradan, 29. oktobra 1916. godine krenuo je četu sa ovog položaja pod vrlo jakom neprijateljskom vatrom i imao uspeha. U 15,30 časova izbio je prvi sa četom u selo Polog i nije se zadržao samo na tom uspehu već je produžio kretanje napred.
U Čegelskom potoku iznad puta koji vodi iz sela Čegela za Orahovo, naišao je sa četom na neprijateljsku haubicu od 155 mm koja je dejstvovala ubistvenom vatrom na naše trupe.
U trenutku kada je haubica napunjena poslednjim metkom upao je sa četom među preplašenu poslugu, koja je posle kratke borbe delom zarobljena, a delom potučena. Zarobio je tom prilikom 10 vojnika i zaplenio haubicu.
Prema odseku na kome se puk zadržao 29. oktobra 1916. godine od Riničke reke do Gnjileškog potoka nalazi se greda Bašota (Obla čuka) na koju su bile upravljene operacije puka. Ovde je poručnik Ivković imao težak zadatak, da napadne položaj s fronta.
On je to vršio s puno uspeha sve do 2. novembra 1916. godine. Lagano, ali sigurno otvarao je put ka jurišnoj zoni i 2. novembra 1916. godine u 6 časova zauzeo na juriš srednju ivicu Bašota, a potom produžio gonjenje pokolebanog neprijatelja.
Sa četom je prvi izbio na Bašot, iako je imo pred sobom i delove XI nemačkog puka.
7. novembra 1916. godine na Trpezastoj kosi, između Kaluđera (Ogolele čuke) i Kamenitog ćuvika, svojom inicijativom izvršio je tri juriša sa četom, jedan iz prvog borbenog reda na neprijatelja koji se ogorčeno branio.
Juriši su mu zaustavljeni znatnim snagama nemačkih trupa, ali ga neuspeh i kontuzija nisu ni za trenutak pokolebali već je svoje ljude prikupio i u toku cele noći se utvrđivao pred neprijateljskim rovovima.
7. novembra 1916. godine na istom položaju, a u trenutku kad je sa četom spremao juriš pao je teško ranjen parčetom od neprijateljskog zrna i pri tome izgubio jedno oko.
Pohvaljujem poručnika Đorđa P.. Ivkovića za hrabro držanje i požrtvovanje u borbama i haldnokrvno i umešno komandovanje četom”.
Priredio Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
