Slučaj Petra Janićijevića Bojadžije je prvi uspešno sprovedeni postupak restitucije u Vranju kada je u pitanju imovina koja je posle Drugog svetskog rata oduzimana građanima.
ilustracija
Janićijevićevim naslednicima je 11. jula ove godine uručen ključ od lokala u glavnoj ulici, čime je delimično okončana njihova višedecenijska potraga za pradom.
PRAVDA PUTUJE SEDAM DECENIJA
Trgovac Petar Janićijević Bojadžija bio je učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata, nosilac Karađorđeve zvezde, a o tome šta ga je zadesilo 1948. godine govori zastupnik njegovih naslednika, advokat Ljubiša Tomašević.
- Petar Janićijević je držao gvožđarsku radnju, koja i dan danas postoji kao drugi lokal iznad prodavnice „Borovo“ u glavnoj ulici.
Nekome je trebalo da mu oduzme imovinu, lokal i stanove, po dubini do Brankove, pa su izvršili pretres i našli neku rasutu i neupotrebljivu boju za farbanje vune.
Prikačili su mu da je izvršio krivično delo nedozvoljene špekulacije i bio je osuđen na 13 meseci zatvora.
Potenciram da je prema odredbama tadašnjeg zakona za kaznu preko godinu dana zatvora sledila obavezna konfiskacija imovine.
Dodali su taj jedan mesec da bi imali razloga da mu oduzmu imovinu. U žalbenom postupku, Vrhovni sud Narodne Republike Srbije je ovu kaznu preinačio u novčanu od 10.000 dinara, ali nisu poništili odluku o konfiskaciji.
Tako je Petar Janićijević ostao bez imovine koju je sticao sa svojim bratom Kostom i ocem Stojanom, a oni su bili jedna od najuglednijih i najbogatijih porodica u to vreme u Vranju - objašnjava Tomašević.
Da bi se uopšte ušlo u postupak restitucije, bilo je neophodno dobiti odluku o rehabilitaciji.
Advokat Ljubiša Tomašević navodi da je takav postupak pokrenut pred Okružnim sudom u Vranju još marta 2007., te da je sud brzo ragovao i već 15 maja iste godine rehabilitovao Petra Janićijevića Bojadžiju i stavio van snage rešenje o konfiskaciji njegove imovine i robe.
Šta bi trebalo da se vrati
Među onima kojima je komunistička vlast posle Drugog svetskog rata otela imovinu je fabrikant Trajko Skenderović, kojem je 1946. u Vranjskoj Banji oduzeta kuća preko puta železničkog odmarališta (današnja „Sofka“), kao i tri hektara zemljišta, crepana sa kompletnom opremom za prozvodnju i njiva kod pruge.
Karakteristična je i sudbina Stojana Spasića, veletrgovca, kojem je bez ikakve krivice, agrarnom reformom oduzeto oko 13 hektara zemlje, a Zakonom o nacionalizaciji poslovni prostor u centru Vranja, sada u Ulici Kneza Miloša 3.
Još je gore prošla stara vranjska porodica Kostić “Cvrcko”. Četvorici braće Kostić oduzeto je dve trećine porodične kuće u Tulbetu, koja je bila jedno od najlepših zdanja u gradu, konfiskovana im je objekat Vranjske centralne banke, prekoputa današnje “Evrope”, zatim njive, vinogradi, stilski nameštaj, porodična biblioteka od nekoliko hiljada knjiga, umetnine, među kojima i originalna platna Paje Jovanovića i Uroša Predića.
Traumatično iskustvo imao je i Dimitrije Pešić, kojem je 1948. oduzet lokal koji se nalazio na uglu gde je sada Okružni sud, i oko 7.000 kvadratnih metara zemlje u Kusom blatu.
Još jedna od starih varoških porodica koju nije mimoišla revolucionarna “pravda” jeste familija Stošić “Ježa”, koja je na mestu gde je danas Stara pošta imala plac od 266 metara kvadratnih sa kućom i jednim pomoćnim objektom.
Sve to je 1959. nacionalizovano i srušeno, a porodična imovina razneta.
Nakon donošenja Zakona, pred Agencijom za restituciju je jula 2012. pokrenut postupak, nakon čega su održane dve rasprave, da bi 22. aprila ove godine bila doneta odluka da se deo oduzete imovine preda unucima Petra Janićijevića Bojadžije, kao njegovim zakonitim naslednicima.
- Na sreću, niko se nije žalio: ni gradsko pravobranilaštvo, ni republički javni pravobranilac, ni “Simpo”, koji je aktivno učestvovao u postupku braneći neka svoja prava.
Odluka je postala pravosnaža, odnosno delimično rešenje kojim se vraća samo lokal, jer je u ovom trenutku njega bilo moguće vratiti u postupku tzv. naturalne restitucije.
Stanovi iznad lokala i imovina u Brankovoj su, nažalost, ranije otuđeni, po tada važećim propisima i ljudi koji su ih otkupili su legalni vlasnici, tako da će se novčana restitucija najverovatnije nastaviti 2016, ali o tom potom – kaže Tomašević.
On navodi da se pravda mora zadovoljiti, makar i posle toliko godina.
- Ovo jeste veliko zadovoljenje pravde. Čekati 60 godina je bio težak balast za sve potomke Petra Janićijevića.
Njegova deca su bila u nadi da će imovina biti vraćena, ali su se tek donošenjem Zakona o rehabilitaciji i Zakona o restituciji stvorili uslovi da se to realizuje.
Mislim da je pošteno da neko danas, ceneći sve okolnosti, ispravi nepravdu. A, ta nepravda je golema, pre svega zbog oduzete imovine, stresova i poniženja koja su ti ljudi doživeli, da ne govorimo o izgubljenoj dobiti – zaključuje Tomašević.
SUPSTITUCIJA
Ispravljanje ove istorijske nepravde formalno je započeto 2011., kada je donet Zakon o restituciji, a zainteresovani građani imali su rok do 3. marta ove godine da podnesu zahtev za povraćaj otete imovine.
Prema podacima Agencije za restituciju, sa teritorije Pčinjskog okruga podneto je ukupno 308 zahteva, od kojih je 179 iz Vranja.
Povraćaj traže potomci mnogih uglednih Vranjanaca kojima je oduzimano građevinsko, poljoprivredno i šumsko zemljište, kuće, lokali, magacini, mlinovi, pa čak i jedan bioskop, fabrika i hotel.
Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić za OK radio kaže da je trenutno najveći problem u sprovođenju postupka loša evidencija u katastrima nepokretnosti.
- Evidencije su pogrešne ili nepotpune, pa je neophodno da službena lica iz Agencije izlaze na teren da bi utvrdila činjenično stanje. Reći ću vam da su do novembra svi termini naših ljudi koji rade uvuđaje popunjeni – navodi Sekulić.
U ovom trenutku se sprovodi naturalna restitucija, odnosno povraćaj imovine u izvornom obliku svuda gde je to moguće.
Nažalost, u mnogim slučajevima to nije izvodljivo, pa se razmatra mogućnost supstitucije, odnosno mogućnost da država oštećene obešteti imovinom kojom trenutno raspolaže.
Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić kaže da su predlozi za izmene zakona već dostavljeni nadležnim ministarstvima.
- Mi smo Ministarstvo finansija, Ministarstvo pravde i Vladu obavestili o potrebi izmene Zakona i vrlo detaljno naveli šta bi po našem mišljenju trebalo da se uradi da bi postupak restitucije bio efikasniji i pravedniji.
Svaka zemlja koja je sprovodila restituciju je menjala zakon pet do šest puta, tako da očekujem da će u skladu sa dosadašnom praksom i našim predlozima biti izmenjen i naš zakon.
Najakutnije je pitanje poljoprivrednog zemljišta, i tu je vrlo otežan postupak, pa smo predložili da se razmišlja o nekoj vrsti supstitucije i odlaganju postupka obeštećenja dok se do kraja ne reši postupak naturalne restitucije – objašnjava Sekulić.
Koordinator Mreže za restituciju u Srbiji Mile Antic smatra da Agencija dobro radi svoj posao, ali da je važeći Zakon izuzetno loš, posebno kada su u pitanju obeštećenja, jer država nema novca za te potrebe.
Prema njegovom mišljenju, ukoliko nije moguće vratiti imovinu u naturalnom obliku, bilo bi najpravednije da se izmenama zakona omogući postupak supstitucije kojim bi se oštećenima ponudila neka druga državna imovina, poput poljoprivrednog zemljišta ili šuma.
- Najvažnija stvar je, koju napominje i Evropska unija, da zakon bude sprovodljiv. A, naš zakon nije sprovodljiv u nekim segmentima, pre svega kod obeštećenja, jer novca nema, niti će ga biti, a emitovanje obveznica je povećanje javnog duga.
Znači, to je nešto što bi trebalo ukinuti, naravno samo pod uslovom da se omogući svim ljudima koji su podneli zahtev da dobiju neku drugu imovinu kojom raspolaže država.
Navešću primer javnog preduzeća Srbija šume, koje raspolaže sa skoro milion hektara šuma, ali ono niti ima evidenciju šta sve koristi niti ko to koristi.
Tu su mogućnosti zloupotreba fantastične i neograničene – kaže Antić.
On smatra da restitucija zapravo predstavlja strukturnu reformu, odnosno da je to jedan vid pravedne privatizacije, te da bi Srbija trebalo da se ugleda na zemlje poput Slovenije, Bugarske ili Češke koje su taj postupak odavno okončale.
Prema njegovom mišljenju, u Srbiji je najveći problem kontinuitet jednog načina mišljenja zbog kojeg se, pored ostalog, još uvek ne zna šta je sve u svojini države.
- Realno, u Srbiji imamo 70 godina kontinuiteta, odnosno vladanja na takav način da vlast ima svaku privilegiju nad imovinom i nikakvu odgovornost za nju.
Sad se trenutno gleda ko je u javnoj službi koliko ćevapa pojeo, a suštinska stvar se još uvek ne otvara; to je nepopisana javna svojina, odnosno ko, šta i na koji način koristi.
Zato bi trebalo što hitnije izmeniti Zakon, kako bi se omogućila što masovnija restitucija u naturi.
Praksa je pokazala da je na svaki hektar državnog zemljišta dodatno identifikovano dva do pet hektara skrivenog poljoprivrednog zemljišta koje niko ne koristi ili ga koriste tajkuni sa neskrivenom namerom da tu imovinu opljačkaju – kaže Antić.
Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” kojim rukovodi Delegcija EU u Srbiji.
Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.
Vrati se na kategoriju Vladavina prava
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
