Zivot i stil - Četvrtak 25.09.2025 - 11:14
Hvala svima koji su pročitali priču o baki sa Kosova.
Foto: Ilustracija
Hvala svima koji su u toj krhkoj, tihoj starici videli svoju baku, svoju majku, svoju komšinicu.
Hvala što ste joj makar posvetili nekoliko minuta svog života kroz pogled, misao, suzu i poklonili ono što za života retko ko jeste: pažnju.
A ona…
Živela je u oronuloj kući koja je više ličila na ruševinu nego na dom.
Zidovi su se krunili kao da se predaju vremenu.
Prozori su odavno prestali da dihtuju, a vrata su škripala kao da mole da ih više niko ne otvara.
Bila je sama.
Godinama.
Dva sina su joj umrla u mladim godinama. Jedan je, poslednji preostali, daleko, u inostranstvu, zarobljen u svakodnevici, kilometrima, možda i u sopstvenom bolu. Retko bi se čuli. A ona ga je, svaki dan, čekala.
Čak i kada više nije imala snage da ustane iz kreveta, kada joj štake nisu bile dovoljne da dođe do kapije, kada bi danima jela samo hleb i vodu čekala ga je.
Ljudi iz komšiluka su povremeno pomagali.
Doneli bi joj ponešto iz prodavnice, čistili dvorište, zamenili sijalicu.
A kada je umrla, nisu imali srca da je puste da ode gola, nezbrinuta. Kupili su joj odeću da je sahrane dostojanstveno.
Zamislite to…
Nije imala čak ni jednu haljinu za put bez povratka.
A ceo život se mučila. Rintala. Rađala. Trpela. Gradila tu kuću koja se na kraju srušila na tišinu.
Borila se da podigne sinove, da ima koru hleba, da niko ne zna koliko je puta legla gladna.
I na kraju, ostala je sama.
Bez ruke da je pomazi, bez glasa da je zove "majko", bez ikog da je drži za ruku kada se gasila.
I to je ono što boli.
Boli što nam vreme i život pokažu da nije sve u novcu, ni u kućama, ni u stvarima.
Baka sa Kosova nije odnela ništa sa sobom. Ni jedan pokrivač. Ni jednu uspomenu. Otišla je tiho, kao što je i živela neprimetno, dostojanstveno, i bolno sama.
Ova priča neka nam bude podsetnik: da nije važno samo ono što imamo, već kome smo potrebni.
Da je najskuplje na svetu imati nekog ko te čeka, zove, brine.
Da nijedna kuća ne vredi ako je prazna, ako u njoj nema smeha, suza, ljudi.
I zato, još jednom hvala vam.
Jer ste, čitajući ovu priču, makar na kratko, ovoj baki dali ono što je život zaboravio da joj da. Ljubav. I toplinu.
Možda ona to više ne zna. Ali vi znate. I ja znam.
I to je već nešto.
M. Spirić
Ok Radio
Vrati se na kategoriju Zivot i stil
