Branimir Stošić Kace je pevač koji je ceo svoj život posvetio pesmi svog rodnog grada, Vranja.
Branimir Stošić Kace: Pevanje kao deo života; Foto: Studio Mladoženja
Potiče iz porodice koja je dala više znanih i neznanih pevača i koja je sačuvala neke od bisera vranjskog melosa.
Tvrdoglavo insistira na autentičnosti i izvornosti naših pesama i trudi se da ih sačuva od površnosti i banalnosti koje donose savremeni muzički trendovi.
Zajedno sa kremom srpske narodne muzike pevao je u emisiji "Leti, leti, pesmo moja mila" RTS-a, a njegov glas nalazi se i među trajnim snimcima Radio Beograda.
Razgovor za OK Portal smo vodili u jednoj vranjskoj kafani, koja je ambijentom i naročito muzikom, činila savršen okvir za ovu priču.
Često smo prekidali razgovor čim bi Kace čuo neku pesmu koja ga dotakne, pa bi komentarisao i zapevao uz glas sa zvučnika, često bolje od originala.
Prvo pitanje se samo nametnulo.
Ti nikada nisi pevao po kafanama?
- Nisam. Nije da ja ne volim kafanu i naravno, kada sam u društvu, ja često zapevam, ali da nastupam u kafani, to ne.
Prvo, ja sam pomalo inertan, a to zahteva stalnu obavezu. Doduše, nisam ni neki kafanski tip.
Drugo, ne volim gužvu i pijane ljude. Ne volim kada me cimaju za rukav, ljube i naručuju pesme.
Ja volim da pevam kada je meni lepo, da uživam, a ne da mi neko baca pare za pesmu, to nije moj stil.
Zvali su me iz kafana, a i ja sam predlagao nekim kafandžijama da napravimo vranjsko veče, jednom nedeljno ili mesečno, sa našim specijalitetima, pesmama i pričama.
Međutim, nije bilo mnogo interesovanja jer, kafandžije ko kafandžije, interesuje ih samo da što više zarade, a ne da pripreme neki program.
To je neki paradoks, jer takoreći svi, bar na rečima, vole vranjsku pesmu, a opet, u praksi se dešava da takav program ne bi bio isplativ?
- Kada su pre neki dan na Svečanoj akademiji za Dan grada najavili Olivera Njega kao estradnog umetnika, on je rekao da to nije, već je operski pevač.
Dodao je da, kada bi bio estradni umetnik, imao bi mnogo para.
Postoje pesme za estradu, za široke narodne mase i zaradu, a postoje i one druge, koje su umetnička dela.
Možda je to problem vremena, drugačijih generacija i načina života.
Ti potičeš iz pevačke porodice; uglavnom se zna za tvog oca, Jovana Kaceta, ali su i drugi članovi tvoje porodice pevali?
- Drugačije je bilo vreme, drugačije norme, pa i ljudi.
Pevanje je nekada bilo sastavni deo života. Svi su pevali, koliko ja znam i moji deda i nana, deda je čak i na samrtnoj postelji tražio da mu se pevaju neke pesme.
I njihovi stari su pevali, a neki od njih su bili i kafanski ljudi, pa su znali da pevaju i po kafanama.
Kada sam bio mali, nana mi je pevala neke pesme, od nje sam naučio onu "More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago, more, vrćaj konja, pišman će da bidneš".
Najviše sam naučio od oca Jovana i strica Predraga, i to kada bi zapevali na porodičnim veseljima, slavama i kućnim druženjima.
Od svih njih sam učio, ali i od rođaka, komšija i prijatelja.
Ali možda i važnije od pesama su bile njihove priče o ljudima i događajima iz starih vremena, koje su mi prenosile duh starog Vranja.
Kroz taj duh, koji sam upijao, počeo sam da se kroz pesme vraćam u to vreme i da živim sa tim ljudima.
Čini mi se da mi je zbog toga bilo lakše da pevam te pesme, koje su bile življene, doživljene, pa i preživljene, u čemu je njihova najveća lepota i snaga.
U njima su opevani stvarni događaji i ljudi koji su stvarno živeli.
Svi junaci vranjskih pesama su stvarni ljudi, Mile Pile, belo Lenče, pa Dimitrija, Mane Vampirdžija, Rista Bulumač, Kosta Crešnjar, sve su to ljudi koji su stvarno živeli u Vranju.
Šta je sa tehnikom pevanja, jesi li imao neku posebnu obuku?
- Ja pevam od malena. Tehnika dolazi nakon godina pevanja, sa upoznavanjem mogućnosti svog glasa.
A neke osnovne stvari sam, kao dugogodišji horski pevač, naučio u Horu "Veljko Vlahović" i Akademskom horu Univerziteta u Nišu.
Gledajući i slušajući nastupe starih pevača i kasnije, nastupajući sa njima, "krao" sam neke cake, kako se izgovara koja reč, kako se gradi dinamika strofe, gde se uzima vazduh i slično.
Za mene je tehnika važna u smislu da pevajući pesmu, slušaocu ispričaš priču, da ga uveriš u nju, a da kod njega izazoveš neka lepa osećanja koja će ga oplemeniti.
Da li je Staniša Stošić najveći pevač vranjske pesme?
- Može da se kaže, jer je Staniša svakako postavio temelje i standarde naše pesme.
On je pevački genije, rođen za pesmu i takav neće skoro da se rodi.
Kada govorimo o standardima, mnoge vranjske pesme i ne samo one, prepoznatljive su po aranžmanima koji su pisani za orkestar Radio Beograda, kasnije Narodni orkestar RTS-a. Ali originalne verzije su sigurno bile drugačije.
- To je velika tema. Svojevremeno, na festivalu kulture mladih u Knjaževcu, nakon mog nastupa sa Narodnim orkestrom RTS-a, gost nekih mojih prijatelja, inače univerzitetski profesor u Pragu u Češkoj me je pitao koji je to u orkestru narodni instrument?
U orkestru su harmonika, klarinet, flauta, violine, bubanj i njegovo pitanje je bilo na mestu, jer to nisu narodni instrumenti i nisam siguran da sam umeo da mu to objasnim.
Šta je moglo da se svira u Vranju? Tarabuk, zurle, neka frula, duduk...
"Obrazac" za narodnu pesmu je posle rata postavio Vlastimir Pavlović Carevac sa svojim orkestrom i u to vreme nije postojao drugi način da te pesme budu snimljene.
Carevčev doprinos srpskoj izvornoj muzici je ogroman i da on to nije tako radio, ko zna gde bi bila naša narodna muzika danas.
Verovatno bi ostala na kafanskom nivou ili na nivou šabačkih Cicvarića iz vremena oko Prvog svetskog rata.
Imajući sve u vidu, to pitanje načina izvođenja i orkestarskih aranžmana je za dublju analizu i mnogo širu diskusiju.
Svakako je violina kao vodeći instrument, prirodnija za vranjske pesme od harmonike, koja je u srpsku muziku ušla tek početkom 20. veka.
Čak i od nekih ozbiljnih ljudi slušam kako je harmonika naš nacionalni instrument, a ja bih rekao da je ona ubačeni element u našu narodnu muziku.
U stvari, istina je obrnuta; nije harmonika obogatila našu narodnu muziku, već je naša narodna muzika harmoniku uzdigla na neki stepenik više.
Mnogi muzičari su svirali i pevali vranjske pesme. Da li su to što su oni neizbežno donosili, unapredilo ili oštetilo vranjsku pesmu?
- Oštetilo je, tu nema dileme i to mnogostruko; i muzički i naročito, jezički.
Kada pričam o drugim pevačima ja ne volim da ih ocenjujem, ali mogu da dam svoje mišljenje.
Kada počinju da pevaju, mnogi pevači se uhvate za stare vranjske pesme i to one najteže.
MNOGE PESME SAKRIVENE
Mnogi stari snimci vranjskih pesama postoje, ali su nedostupni javnosti. Neki od njih su svojevremeno nestali iz Radio Beograda i sada su u privatnim zbirkama, a neki se čuvaju u Institutu za narodnu muziku SANU i takođe su nedostupni. Ja znam za četiri ili pet snimaka koje napravio moj otac Jovan Stošić Kace, do kojih nikako ne mogu da dođem.
Kako nemaju taj duh starog Vranja, često greše u izgovaranju reči, u ukrasima, takozvanim "melizmima", koji su karakterstični za naše pesme.
Meni lično smeta što se naše reči izgovaraju netačno, pa se tako peva "Što mi je merak poljak da BIDNAM", pa "Ne mogu ti Mile Pile, da STANAM, da ti OTVORAM".
Tako se u Vranju niti govori, niti peva.
Dodatni problem je što TV i drugi mediji to šire, pa čak i neki Vranjanci počinju tako da pevaju.
Možda zvuči gordo, ali je velika istina da pevači iz Vranja mogu da pevaju i šumadijske, zapadnosrbijanske, bosanske i vojvođanske pesme, ali tamošnji pevači nikad ne mogu potpuno ispravno da pevaju naše pesme.
Kao što i naši trubači mogu da sviraju "Užice", ali Užičani ne mogu da sviraju naše čočeke.
Imaš deset trajnih snimaka u Radio Beogradu. Hoće li biti objavljeni na CD-u?
- To je nešto čime se zaista ponosim, jer mnogi poznati pevači nemaju toliko trajnih snimaka ili ih nemaju uopšte.
Ja imam otvoren poziv iz Radio Beograda od urednica Mirjane Drobac i Dragane Marinković i mogu kad hoću da odem i snimam.
Ali ja čekam da se nešto skuva i skocka u meni ili kako kaže narod "Neće kad ti 'oćeš, nego kad ono 'oće".
Pripremio sam još šest ili sedam drugih pesama koje nisu često izvođene, neke od njih čak nikad dosad nisu snimljene.
Ranije sam više tragao za starim pesmama, obilazio ljude i raspitivao se.
Sada to radim ređe, ali kad god pomislim da smo sve pesme pronašli i da nema više "novih", čujem neku za koju nisam znao.
Baš pre neki dan sam čuo da postoje neki snimci na magnetofonskim trakama sa svirkom Bakije Bakića i klarinetiste Kurte Ajredinovića i jedva čekam da ih čujem.
Moja velika želja je i da snimim bar tri – četiri nove pesme u duhu stare izvorne muzike.
Ali to mora da bude nešto posebno, neću da tako nešto radim po svaku cenu.
Vidiš li nekog iz mlađe generacije ko može da nastavi tradiciju pevanja starih vranjskih pesama?
- Siguran sam da ima mladih koji bi mogli da pevaju, a da li će to da radi na pravi način, to je već pitanje.
Ja bih voleo da to bude moj najmlađi sin Dimitrije, koji je dobio ime po pesmi "Dimitrijo sine Mitre", ali to prvenstveno zavisi od toga da li će ovaj grad da formira neku instituciju koja bi se bavila čuvanjem naše muzike.
Imamo obavezu da to uradimo, pogotovo što se vranjska gradska pesma našla u registru nematerijalnih kulturnih dobara Srbije i kandidat je za svetski registar koji je pod zaštitom UNESKA.
Jer, čime ćemo da se predstavimo drugim gradovima i narodima, ako ne našom pesmom?
Ovaj tekst objavljen je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije u okviru projekta "Kulturni katapult". Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Ministarstva.
OK RadioVrati se na kategoriju Lokalne vesti
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
