Grupa od nekoliko boraca Vojske Republike Srpske, koja je na svom putovanju boravila i u Vranju i Pčinjskom okrugu, nedavno se vratila sa Svete Gore, do čijeg su najvišeg vrha stigli idući pešice od Istočnog Sarajeva, iako su mnogi od njih ratni invalidi, bez nogu i ruku, ili bez vida.
Hodočasnici na Svetoj Gori. Foto: Lična arhiva
Njihovo hodočašće imalo je humanitarni karakter zahvaljujući kompaniji “M:tel” koja je omogućila humanitarni telefonski broj, čijim su pozivom građani Republike Srpske i BiH kupovali korake koje pređu hodočasnici, a prikupljena sredstva su namenjena udruženjima u Republici Srpskoj koja vode brigu o deci.
Na put su karjem maja pošli Srđan Jeremić (51), Ostoja Medić (63), Goran Elez (32), Aleksandar Pajić (46), Slavko Furtula (45), Igor Vukašinović (49), Novica Pejić (59) i Jovica Goreta (48).
U Hilandar su stigli za Petrovdan, zajedno sa grupom biciklista, takođe iz Republike Srpske, koji su im se kasnije pridružili.
I dok im se stopala oporavljaju od žuljeva nastalih tokom pređenih million ipo koraka, sređuju utiske s ovog neobičnog i nesvakidašnjeg putovanja.
Srđan Jeremić, nezvanični vođa puta, priča da osećanja, koja su se javljala do su se peli ka vrhu Svete Gore, teško opisati.
- Plovidba uz obale Svete Gore mojim prijateljima koji su prvi put ovde, bila je nešto predivno, videli su sve manastire uz tu stranu obale i Karulje gde su monasi isposnici.
Jovica Goreta nema jednu nogu, razmišljamo kako i dokle može. Na oko 900 metara nadmorske visine je zadnji izvor vode. Penjemo se od Skita Svete Ane i vodimo računa o svemu. Oko 15:30 smo kod Skita Svete Ane, produžavamo dalje, idemo do crkve Panagije.
Jovica Goreta nas prati u stopu. Često staje i menja uloške i čarape na protezi, štake mu klize iz šaka od znoja - kaže Jeremić.
On dodaje i kako je ogroman napor penjati se uz litice Svete Gore, jer nema vode, a pod nogama je kamen koji se kruni, kada se na njega nagazi.
- Oduševljen sam tom borbom u nama. Na izvoru svi sipamo vode što više možemo. Treba nam za dva dana. Pogled je prelep, vidimo delfine u moru ispod Karulja. U šumi ispod same crkve Panagije, susrećemo krdo divljih svinja. Dvadesetak divljih svinja beži od nas liticom. Vidimo pojedine skitove na Karulji.
Neki osećaj miline nas obuzima. Nakon dva sata hodanja,negde oko 20 časova, iza jedne šume vidimo crkvu Panagiju, na goleti Svete Gore. Nekako smo se smestili i odmaramo, nema sna, ali odmaramo. Tek oko ponoći nas je san prevario, zaspali smo, ali ne zadugo, kiša nas je probudila oko 2:00.
Hodamo, mokri, počinje neki vetar da duva, idemo polako, jer opasno je zbog kamenja koje se izmiče ispod nogu. Na vrh Svete Gore dolazimo u 04:00, crkva na vrhu je uvek zaključana.
Zima nam je, čekamo zoru, boravimo na vrhu do 05:30. Svanulo je i mi krećemo nazad, niz Svetu Goru - prenosi Jeremić kako je izgledao ovaj njihov podvig.
Sve vreme su se, kaže, krstili i molili Bogorodici da neko ne padne. Jovica Goreta je silazio na štakama, molili su se da mu se ne slome.
Po povratku u Istočno Sarajevo, sređuju svoje utiske, zabeleške, gledaju fotografije, prisećajući se ljudi i mesta kroz koja su prolazili, i koji su ih dočekivali.
- Sve vreme hodočašća, najjači utisak na nas su ostavili ljudi, njihova dobrota, jer svugde ima dobrih ljudi.
Najveći utisak na nas u Srbiji je ostavio Čačak i braća po oružju, koja su nas tu dočekala. U Čačku je Nenad Stanić organizovao sve, kao i Peđa Joksimović i Dejan Petković.
Od prenoćišta i odmora gde smo bili, to je manastir u Kacapunu na pola puta između Vladičinog Hana i Vranja. Ovo mesto i crkva iz 13. veka je ubedljivo najviše uticalo na nas. Selo i šuma su predivni, a sa ocem Serafimom smo proveli dva dana u lepoj atmosferi.
Za sve vreme puta, niko od nas nije imao krizu u fizičkom ili duhovnom smislu, samo ja zbog sina u nekim trenucima, koji se iznenada razboleo. Žena i sin su me ohrabrili, rekavši da je to Božije iskušenje, tako da sam nastavio - kaže Jeremić.
Odlazak boraca RS do Hilandara pešice, svedočenje je ljubavi, u njihovom slučaju prema otadžbini, pravoslavlju, narodu Republike Srpske, ali pre svega prema deci kojoj su želeli da pomognu i kojoj, kako kažu, u amanet ostavljaju ono za šta su se u ratu tokom 90 - ih borili.
S.T.
Vrati se na kategoriju Lokalne vesti
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
